Миодраг Лекић се опростио од барске легенде: Збогом непоновљиви Вицко!
ПИШЕ: Миодраг Лекић
Тешке, трагичне околности времена у којем живимо су у два дана однијеле Виктора Дедаја и његову сестру Мандалену. Тупи ударци неправедне судбине.
Човјек који би при помену његовог имена излазвао код других осмијех је неко ко је успио у животу. То је прича о Виктору.
Зато чујем и читам у овом суморном тренутку прве и најчешће импресије - одлази весељак, добар човјек, пријатељ.
И свако ко га је познавао има своје искуство о томе.
Наприје сам знао причу о његовом оцу Кољи, албанском мигранту који се својим поштењем и другим лијепим особинама брзо уклопио у Старом Бару постајући дио незаборавне старобарске атмосфере солидарности и пријатног дружења.
Затим сам, у радио Бару, упознао Виктора. Било је то 1981. године ( уз текст је и фотографија колектива радија) када смо заједно радили, у тој оснивачкој, пуној ентузијазма, фази формирања барског Информативног центра.
Виктор је својим особинама, појавом (уз атрактивну, симпатичну фризуру), смислом за хумор и комуникацију био љубимац колектива. Не само у радију гдје је био " тонац", већ и у штампарији и "Барским новинама", компонентама нашег растућег центра.
И пуно је успомена из тог периода, у колективу, али и граду који је хитао у свом развоју, селећи своју географију и центар, тада већ, чинило нам се, коначно укотвљен на Тополици.
Нека овом приликом моје сјећање на Виктора оде ка једном радном излету колектива нашег радија у Београд, тада сарађујући са популарним Студијом Б.
На састанку, на оној вишеспратници, сједишту Студија Б, имали смо част да упознамо легендарног Душка Радовића.
Увече смо изашли да се проведемо. У кафани " Црвена Звезда" код Аутокоманде, је било јако весело. Не само због типичне балканске атмосфере и атрактивног оркестра.
Било је негдје близу поноћи када је неко из нашег барског "мултиетничког" друштва наручио "шоту". ( Иначе, ријеч "мултиетничко" тада нисмо употребљавали, ваљда зато што смо тај појам живјели као природно стање.)
На прве звуке наручене музике, те београдске ноћи, Виктор је изишао да игра "шоту". Најприје сам. Било је одмах и погледа који су можда указивали да је Виктор могао ово да одигра и код нас у Бару. Али убрзо придружили су му се други у игри " шоте". Не само са нашег, већ и других столова београдске кафане.
Био је то онај прави Београд, велик, широк, у исти мах српски, балкански, космополитски. Онај који сам трајно запамтио током студирања у њему. Град у којем ће Виктор стицајем животних околности једно вријеме живјети и радити у РТС-у.
Године су пролазиле, било је у њима и повратка у Црну Гору. Из разних праваца. Поново ћемо се, послије двије деценије, срести. Прошетати Старим Баром. Или Новим, поред мора. (На фотографији смо у Старом граду).
Када сам прије пет година уз присуство медија, по некима доста екстравагантно, у сваком случају неуобичајно, у једном подгоричком кафићу најавио оснивање странке за који дан ме је звао Виктор.
"Не разумијем се много у све то, али допало ми се да си то основао у кафани. Још да је било у Старом Бару....".
Послије ове размјене утисака, шала, уз неколико језичких локализама типа "ај море" и сл. Виктор ће затим постати члан наше странке и њеног Предсједништва.
Наравно, нисмо претендовали, нити то могли, понавити годину 1981.
Времена, са њима и многи обичаји су се објективно мијењали. Али наши односи су суштински остали исти. Довољно за трајно пријатељство и добру атмосферу.
А које је остало међу свима нама из оног колектива радија.
Зато смо данас, у овим вишеструко поремећеним временима, заједно, уз заједнички последњи поздрав нашем незаборавном Виктору Дедају - Гоца, Љиља, Селва, Зоран, Ноцо, Милан, Тихомир, потписник ових редова.....и други који ће касније радити са њим.
Збогом Вицко!
(Извор: Фејсбук)
