Пише: Протојереј Јован Пламенац, парох барски
У суботу 12. октобра 2019, на Михољдан, одслужили смо Литургију у цркви Свете Тројице на Румији.
Она флоскула да су сви наши успјеси, нас Црногораца и осталих у Црној Гори, настали „захваљујући Влади Црне Горе“, показала се у својој пуноћи на Михољдан на Румији.
Осим на Тројчиндан, када се уз румијске литице, у литији, узпне на стотине, осталим литургијама у Румијској цркви, које служимо сваког мјесеца, присуствује до двадесетак људи. На Румију се тешко испети. Али, благодарећи Влади Црне Горе, политичким субјектима који су је формирали, њиховом труду да сатру Православну цркву у Црној Гори и отворе простор спрдачини „Мираш и компанија“, на Литургију на Михољдан у Румијској цркви дошло је преко 30 људи.
На Румију су дошли из Зете, Будве, Улциња, Београда, три Рускиње, али огромну већину чинили су Барани.
Пјевницу током Литургије водила је инокиња (први степен монаштва) Емилија Гусева из Иркутска, у Сибиру, иконописац и фрескописац.
Свака Литургија на Румији прича је за себе, непоновљива. Никада не знамо ко ће на њу доћи. Добрим дијелом пред Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, пред полазак на Румију, сабирамо се као незнанци. А након Литургије и увијек тако топлог дочека и послужења монахиња Светосергијевског манастира у Вељим Микулићима, растајемо се као пријатеља, браћа и сестре и Христу.
И сваки наш излазак на Румију, поред оног основног, због којег и идемо, литургијског, има неки споредни печат који ће нам остати у памћењу.
Тако, овога пута, не могу да одолим да се не похвалим да сам од Доброг дола, превоја код манастира Светог Сергија Радоњешког, гдје од асфалтног пута одваја стаза уз Румију, до Румијске цркве својих 64 године изнио за сат и пет минута. Једном раније сам изашао за сат и 15, више пута за сат и 20, али овако брзо никада. Једноставно, тако се отворило. Чак се нијесам нешто посебно ни уморио. Изашао сам заједно са Владимиром Јанковићем, криминологом и индустријским дизајнером, који је и веслач.
Убједљо најбржи био је поморац Новак Ђиновић, до прије пар година професионални бициклиста. Он је до цркве Свете Тројице стигао за само 50 минута. Тај пут уобичајено се прелази за два сата.
Ивана Мећикукић, професорица из Бара, којој су судили зато што је бранила чемпресе поред школе у којој је радила, и њена другарица Јулија Бошковић, инжењер, које су се у септембру вратиле са пола пута до Румијске цркве због великог невремена, овога пута су биле на Литургији.
Ето, тако, са Литургије на Румији свако се враћа са упечетљивим утисцима. Напор пењана заборави се за неколико дана и у свакоме остане само љепота Румије и њене цркве. Као да читав догађај ставите у сито, мало га продрмате, испадне оно што је било напорно и остане само предивна успомена...
Савладана фобија од висине
Марија Станишић, која је са својом другарицом Јованом Лазаревић прошли пут мокра као из мора изашла била на Литургији на Румији, овим пењањем уз румијске стране, и нарочито силаском низ њих, у великој мјери сузбила је своју фобију висине. Још пар Литургија на Румији и, убијеђена је Марија, више неће имати страха од висине.
