Пише: Бећир Вуковић
Заиста, надарен је онај ко је кумовао и дао име ауто-путу „Милош Велики“.
„Милоша Великога“ требало би да сретне „Шћепан Мали“. Кад би било талента и стила са јужних страна, Милош и Шћепан, Велики и Мали, срели би се на неком симболичком мјесту, али не у Бољарима. Побогу, од толико географије и историје, могаше ли се игдје срети мимо Бољара. Ко су Бољари. Нешто залутало поред пута.
Умјесто да се путеви сретају код Милешеве, како на овом тако и на оном свијету. Најдубљи траг оставио је пут одоздо од Стона, и одозгора од Раса, који су истовремено и престајали и почињали у манастирској порти. Трећи, поплочани крак, вијугао је долином Ибра, и хладовином јоргована Јелене Анжујске.
Да не бијаше Брскова на мапи небеске Србије, не би било ни тога миомирисног пута. Пут је силазио до Котора, па страном до Дубровника, и даље до Пељешца. Успут, пут је свраћао у Требиње. На бедему Требиња, стоји кип свете Јелене Немањићке.
Српским приморјем, око истога пута старе маслине старије од пута, које умјесто уста имају рупе по деблу. Кроз те рупе – дводихе маслине – причају да тај пут води и кроз вријеме.
Милош је створио Србију, и опет је кренуо на велики пут. Шалу на страну, не вјерујем да ће „Милош Велики“ пристати де се сретне са било ким у Бољарима. Поготову не са неким малим, и лажним.
Црногорски шовиниста не може да изговори ауто – пут Бар – Београд. Затресе се, задрхти, и забали ко падавичар. Шовинистичком удренику, Србија запне у грлу, ко сува гука качамака. Морате га качамаљем ударити у бабину рупу, да би продијало.
Да је било ауто – пута Београд – Бар, никад црногорски сепаратисти, не би президали пут између праве Црне Горе и Србије. До задње уре, комунисти су ‘кочили’ пругу Београд – Бар. Генијални Миодраг Булатовић – Буле, дао је прилог за пругу у злату, онолико, колико је тежак бетонски шлипер. На крају, Србија је рекла да ће ‘пробити’ пругу, па таман да ће уместо шлипера – лијегати људи.
Па, ипак, било би у реду да се Лажни Шћепан сретне да неким у Бољарима, али не са Милошем. Али, ко би пристао да се сретне са Лажним. Што се тиче балканских путева и странпутица, једино се у МЕ можете срести са Лажним. Са другим се и не сретате.
Како би лијепо звучало да се ауто – путеви сретну, негдје, прије Пријепоља. Прије Пријепоља има лијепо поље за сретање. Као што се сретају ријечи: прије и поље па се брже боље загрле у Пријепоље. Ја, још увијек, Прије поље пишем одвојено. Тек, срећно ожењени из Прије поља – спојили су ријечи – па сад и читамо и пишемо састављено – Пријепоље. Тако, и остаде. Са друге стране, мој ђед је Бијелопоље уједно написао ‘912. Али то тако не остаде.
Ијекавица је пробила пут све до планине Јелице, и побрежја обраслих златним бором. Кад језик пробије пут, и пораскрчи, може се правити и онај други пут, и писмо послати. Кад језик споји, на вама је само да поставите знакове поред пута. Тим, Рашким путем, идаху и нишчи и хроми, и слепи и свети.
Писмо на страном језику није могло путовати Рашким путем. Ни на грчком, ни латинском. Писма нису отварана, али нису ни враћана.
Да би ишли за Господом, морате ићи уз Вертикалну земљу. Тај пут се завршава на Непочин-пољу, на Косову. Пољу, као ниједном: „над њим небо/под њим небо“.
Заиста, све се спојило: уочи Преображења Господњег, леп дан, ни облачка до иза мора, бус без крова, са ветром у коси, и вожња ауто – путем „Милош Велики“. Кадрови за документарац – и историју. Фалила је музичка подлога Стефана Србина, средњовековног музичара: нумере из „Вакусите и видите“, записане неумским системом нотације.
Прву, другу, и трећу деоницу ауто – пута „Милош Велики“, редом су отварали лидери Срба у региону: Александар Вучић, Андрија Мандић, и Милорад Додик. Не можете замислити како се осећала црногорска шовинистичка фукара, и слуге фукара, плагијатористи, амандманисти, и фактуристи. Гори и од фукаре јесу – они – којима фукара испоставља фактуре.
Господо, Српска, ускоро отварали и ауто – пут „Карађорђе“. И ауто – пут ка Републици Српској. Од тада ће се и Бања Лука писати спојено – Бањалука. Ауто – пут Београд – Бањалука.
Извор: ИН4С
