Ћирилица Latinica
29.05.2018.
Колумне

Било једном у Барију

Аутор: Редакција 1 Оставите коментар

У Бари смо кренули пок. Миксер Алексић, Жарко Четник (Вукић) и ја. И мада сам имао "непристојну", тј. господску, понуду Звездиног великана и једног од њених најбољих играча свих времена, данас покојног Србе Стаменковића, да пут и боравак у Италији проведем у друштву бројних, бивших Звездиних фудбалера и звезда, и да утакмицу гледам из ложе, без неког великог премишљања сам одлучио да у ту луду авантуру идем са другарима и "обичним" навијачима. И наравно, нисам се покајао ни тренутка.

ПИШЕ: Саша СТОЈАНОВИЋ
ФОТО: приватни архив Здравка Дабановића

На ферибот "Свети Стефан", чувени "Светац", некако нас је (као слијепе путнике - да уштекамо неку кинту за трговину, вјерујем) убацио наш другар Томо Дабановић, који је био члан особља на броду, и штековао нас у саму утробу, у вешерај, док брод не исплови.

"Светац" је био крцат као никад, и као љуска се љуљушкао на мору. Кад смо били сигурни да је брод испловио лагано смо измилели из утробе брода, и појавили се у салону, гдје је већ била маса добро расположеног свијета.

Наравно, већ се пило у огромним количинама и загријавање за оно што нас чека је могло да почне. Пјевале су се навијачке пјесме, скандирало вољеном клубу, и на сваком кораку те мале, црвено-беле државе на води, осјећале су се добре и позитивне вибрације.

Нико није помињао страх, мада, вјерујем да су га многи осјећали или о њему размишљали.

Ипак, вјеровали смо у своје снаге, на челу са генијалним Савићевићем, Просинечким, Југовићем, Михајловићем, нашим Баранином Слобом Маровићем и поузданим капитеном Стојановићем на голу.

Додатну наду уливала нам је спекулација да је наш легендарни еx капитен и пета Звездина звезда, Пикси Стојковић, тада члан француског Олимпика из Марсеја и њихов понајбољи играч, у свађи са тренером Геталсом и да највјероватније неће почети утакмицу.

Ликовали смо над том претпоставком и наставили да пијемо и поправљамо ионако добро расположење.

Ту је велики Срба имао главну улогу, пошто нисмо ни динара, ни фенинга, потрошили на броду, а Томо нам је после, кад смо се полупијани спустили у нашу дубоку илегалу, донио и нешто да клопамо за џ. (Кад већ помињем Србу, морам да напишем, због оних који не знају, да је Срба, родом из Ужица, осим као један од најбољих Звездиних играча икада, остао упамћен и као један од најбољих играча малог фудбала на америчком континенту свих времена.

Својевремено је играо у њујоршком Космосу са легендарним Пелеом, Славишом Жунгулом из сплитског Хајдука и Блекијем Богићевићем, такође некадашњим Звездиним играчем, који су сви били мајстори фудбала на петопарцу).

Иако сам и прије тога више пута ишао за Бари, још као клинац, у трговину "крпица" (као пандан нама из јужног дијела земље, сјеверо-западни је ишао у Трст) никад ми Бари, тај заувјек у срцу лијепи лучки град од око 700000 становника, није изгледао тако чаробно као тог јутра.

Кад смо пристали у Бари, на доковима су нас дочекале овације италијанских граничних служби. Жарко Четник, стари шверцер код којег није било чега нема, нас је одвео до Николе у Старом граду, једног од најчувенијих барешких трговаца, да промијенимо мароне за лире и опскрбимо се сендвичима (какве никад ни прије ни после нисам окусио нигдје на свијету!), пивом и соковима, за дуг и напоран дан који нас је очекивао.

Била је то, за нас, кромањонце са брдовитог Балкана, права гозба, у вријеме кад су и "Брооклyн" жваке за већину биле доживљај.

Обучени у дресове, са шаловима и капама најдражих боја, размилели смо се по граду у потрази за Бенетон антологy (са црвеном линијом) и Леви'с 501, култним фармеркама тога времена, старкама, Еверласт мајицама и бермудама, робом из Бананамоона, оригинал (нимало јефтиним) плочама најпознатијих свјетских бендова у Дисцорами, и свакаквим другим дрангулијама.

Прије свега тога, био нам је потребан прави италијански кратки еспрессо да се отрезнимо и почнемо дан. (као дигресију, наглашавам да је Бар, и у то вријеме, а тако је и дан данас, имао много кафића у којима се итекако водило рачуна о квалитету тог чаробног напитка, тако да се прави италијански еспрессо у Барију није разликовао ни по чему од истог у Бару.

У том контексту, а ова прича то свакако заслужује, поменућу чувене барске кафиће из тог времена, у којима сте се, уживајући у добром еспресу осјећали као да сте на "чизми".

Били су то, прије свега, Аугуста, Варадеро, Монсињор, и два кафића у "Потковици", ММ и Монд). Дакле, после пар еспреса размилели смо се по граду у потрази за модним реликвијама нашег дјетињства, све мислећи на утакмицу и разговарајући успут о томе.

Било је очигледно да су нас Барежани дочекали спремни у сваком смислу. Прије свега, било је очигледно појачано обезбеђење у свакој радњи у односу на обичне трговачке дане.

Пословично, али не и усиљено, љубазни трговци нудили су нам своју робу без намјере да нас "пусте" из радње без пуних кеса у рукама. Трудили су се из петних жила да нам продају све чега се дотакнемо или за чем питамо.

Стари су то мајстори трговине. Вјерујем да су им тог дана Французи били боље муштерије, али симпатије према нама су биле више него очигледне.

Могло се то примијетити у свакој радњи у коју смо ушли и гдје смо се "сударали" са нашим људима из свих крајева Југе у којима је куцало црвено-бело срце, срце најдражих боја.

Признајем, морал нам (никад) није био на највишем нивоу, али сам и данас, баш као и онда, сигуран да је све био младалачки хир и доказивање, више него стварна потреба, јер смо новца имали, да смо понешто и клепили из тих познатих радњи, иако уз будну пажњу продаваца и додатног обезбеђења, и тако оправдали "епитет" да смо ми, (у то вријеме Југословени) највећи лопингери на планети.

У првом дијелу дана сретали смо се са групицама Француза на разним мјестима по граду и све се завршавало углавном мирољубиво, уз уздржан респект и најнижи ниво толеранције који овако важан догађај носи.

Како је дан одмицао и нервоза је расла, а сусрети са Французима били све учесталији и неминовнији. Све би се опет, без јасне намере за кавгом завршавало уз ситне чарке и понеко шамарање, све док се нисмо срели, са већ озбиљно нараслом групом плаво-бијелих ултраса, код Банке д' Италиа, у мало ширем центру града.

Сад, кад вратим филм и сјетим се тих лица из првих редова њихове армаде, језа ме подиђе.

Хулигани у бијело-свијетлоплавим дресовима, наоружани штанглама, боксерима и бејзбол палицама, били су спремни и чекали су. Ми смо се брзо прегруписавали, и они јачи и луђи, прије свега искуснији у уличним обрачунима, долазили су на чело групе.

Вијест о изгледном сукобу брзо се проширила градом и невјероватном брзином су пристизале мање групице људи док се одједном, у тој, чини ми се највећој и најширој улици у Барију, није одједном нашла ријека од неколико хиљада људи!

Данас мислим да су Французи имали бројчану предност у самом старту, док смо се ми организовали, али нису имали срца ни муда да крену одмах.

То је била њихова једина грешка. Предуго су чекали иако се, сад ми се чини, све одвијало муњевитом брзином. Није било страха, али ни избора. Нас тројица смо, више стицајем околности него из жеље и потребе, се нашли на самом челу те огромне групе, у другом, можда трећем реду, окружени гомилом београдских лудака жељних француске крви и полупаних лобања.

Пала је таква макљажа какву никада, ни прије ни после, нисам видио ни доживио. Пуцало је са сваке стране али су Французи први почели да узмичу. Окуражени таквим епилогом, јурнули смо још жешће напред.

Чули су се запомагање и вриска на језику који сам одувјек волио и сматрао најмелодичнијим од свих језика које сам чуо.

Но, у магновењу у којем смо се нашли, све се потире. Бране се част и углед земље и клуба, а то нема цијену. Не знам како, ни одакле, а чини ми се као да су из земље изникли, појавили су се у рекордном року карабињери на коњима, од чије ме је величине обузео страх, и направили линију раздвајања.

Страсти су се након десетак минута смириле али ми нисмо намјеравали да напустимо запосједнуту територију, симболично показујући ко је газда у граду. Све је то, мислим, забиљежила и Yутел телевизија, а да је било опако, било је и те како. После разбијених француских хулигана они су се повукли а ми наставили да зујимо по граду.

Психолошки рат је био добијен, и данас мислим да је то у неку руку био знак да се са великим Ушатим пехаром ипак ми враћамо кући.

Иако није било мобилних телефона и друштвених мрежа, није нам ни најмање било досадно нити смо убијали вријеме до утакмице, већ смо се добро зезали са италијанкама, на улици и по радњама, а било је и свакаквих погледа али и понуда.

Миксер је био опчинио једну продавачицу у неком бутику да је хтјела да пође са њим за Бар. Ја сам имао више понуда тог дана да скинем са себе и продам дрес са бројем 10.

Најконкретнију од власника једног бутика за цијелих 100000 лира, што је у оно вријеме било око 140 дм. Кад сам му рекао да дрес није на продају, подигао је понуду и питао колико тражим. Да га "скинем", рекао сам му ноншалантно "милион лира". Кад ме је забезекнуто упитао: "мато"?! (Јесам ли луд?) рекох му да је то ситница и да је од вечерас то дрес новог првака Европе, па ће самим тим вриједјети барем дупло.

Он се насмијао кисело и рекао да ће вечерас навијати за нас. О бројним, мирољубивим Французима које смо сретали током дана и који су нудили трампу дресова, сувишно је трошити ријечи.

Једног нисам могао да откачим никако, пратио нас је пô уре и на крају сам му показао улазницу и рекао да га чекам после утакмице испод те трибине. Био је срећан и рекао да једва чека да добије дрес и да се нада да ће Папен, Водл, Пикси и друштво да нас испраше. Наравно, обезбеђење је било такво да није било трика да се више сретнемо у животу а камоли око стадиона.

Ипак, једну ствар везану за дрес памтим и никада је нећу заборавити. На нашој трибини био је и извјесан број Италијана који су купили карте и дошли да навијају за Стелла Россу.

Био је у непосредној близини, с оцем, један дјечак од можда десетак година. Тражио ми је дрес, молио и плакао, и његов отац ми нудио "што год хоћу" али нисам попустио иако ми је било жао дјечака. ЗВЕЗДА ЈЕ ЖИВОТ, ОСТАЛО СУ СИТНИЦЕ.

Тај дрес, са рекламом Деxим, имам и дан данас. Нажалост, није остало много фото документације јер нисмо ишли да се сликамо, али захваљујући Зизију Дабановићу, имам неколико фотографија као свједочанство на најлепши фудбалски дан у животу.

Пошто је стадион "Свети Никола" удаљен 12 км од града, били су спремни бусеви који ће нас одвести тамо, и то обични бусеви градског превоза. Она блага, позитивна нервоза, већ је почела да се осећа чим смо се укрцали у бус за стадион, међутим, зезање није престајало.

Кад смо дошли испред тог велелепног здања, (стадиона који је изграђен само годину дана раније, за потребе светског фудбалског првенства у Италији 1990.) били смо подвргнути строгој контроли кретања, да се не сретнемо с њима због још крвавијих сукоба.

Пошто нас нису пустили да било што унесемо на стадион, сјели смо на травњак испред, и као прави Цигани оправдали надимак, који је тада још увек био актуелан (за мене и дан данас једини - ми смо цигани, најјачи смо, најјачи).

Све што смо имали са собом појели смо и попили, и оставили жесток неред иза себе у виду тона и тона отпадака, као револт на одлуку обезбеђења да нас не пусте да унесемо на стадион то што смо понијели. Наша је овог пута била "цурва суд" илити јужна трибина, и напунили смо је два сата прије почетка.

Било је и доста Италијана који су навијали за нас и тражили дрес или неки други реквизит за успомену. Енергија на трибинама је била фантастична. Вера у бога бескрајна. Ипак, постојао је страх, али је он трајао док није објављен састав Олимпика.

Кад смо схватили да ће Пикси бити резерва уследило је колективно одушевљење. Ипак, оних осам минута које је одиграо било је довољно да нам утјера страх у кости, с обзиром на дешавања на терену и тактику коју смо били изабрали.

Када је одбио да шутира пенал сви смо знали да ће бити наша фешта. Утакмицу сте гледали, епилог знате.

Свако је, вјерујем, проживио на свој начин. Тешко и лијепо у исто вријеме. Кад је Панчев кренуо да шутне задњи пенал на стадиону је била гробна тишина какву никада прије нисам чуо. Невјероватна тензија на обје стране.

Кад га је забио, небо изнад Старог града (у коме живи сиротиња) је запарао невиђени ватромет, који је трајао вјечност. Грлили су се и љубили познати и непознати, било је то лудило какво не памтим, и да нисам био тамо никад себи не бих опростио, јер то се дешава једном у животу!

У повратку, аутобуси градског саобраћајног су скроз демолирани, али више никог није било брига. Док смо из центра ишли према луци заустављали су нас непознати људи у жељи да честитају ту највећу титулу у европском клупском фудбалу.

Лудница права је тек била на броду. Алкохола ријеке, помешаног са срећом. Повратка, односно дешавања на броду, се не сећам, осим да је први лик у шпалиру који нас је дочекао на гату В, у гомили од неколико хиљада људи, био велики аутомобилски ас, Пеђа Марђоновић.

Ово је моја прича. Звезду нисам престао да волим али сам одавно престао да активно навијам и да идем на утакмице. А био сам на много њих, о чему свједоче многе сачуване улазнице. Било је ту гостовања широм Европе, а о СФРЈ стадионима да не причам.

Том, највећом титулом југословенског клупског фудбала, кренула је да се распада и држава коју смо сви вољели, али је нисмо сви једнако доживљавали. Ипак, то је тема за неку другу причу.

Данас, мада и 20 година уназад, из безбједносних разлога не смијеш одвести дијете на стадион да гледа утакмицу и навија за клуб који воли, а то је најбољи знак колико стадиони, као спортска борилишта (што би требало да буду) на просторима бивше заједничке нам земље, заслужују пажњу нормалних људи.

Ја данас имам ћерку од 13 година која воли Звезду али нема "културу навијања и одласка на стадион".

Једноставно, страх ме да је одведем, а тако је и са већином мојих другара. Клубови, углавном исполитизовани и са сумњивим управама, огрезли у криминал и захваћени канџама разноразних "вођа навијача" који контролишу нарко тржиште, постали су стециште свега лошег што се дешава у друштву.

Највећи клубови са некадашњег југословенског простора заслужују само презир. То нема више никакве везе ни са фудбалом ни са навијањем.

Беше једном 29. мај 1991.

Коментари
Komgrap
Komgrap: Vrhunski tekst.
30.05.2018 08:46
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Издавач:
Српска народна читаоница - Бар