Пише: Крсто Станишић
Онај ко пође на брод пола године се најчешће тамо пати. Вријеме му пролази споро, најсличније као у затвору...
Нама? То прође часком... Како и не би? Одеш на посао, па си остатак дана слободан да га проведеш са дјецом на игралишту, друговима у кафани или сам у некој својој разоноди...
Ономе коме се дијете родило те давне 1999., ове 2019. пуни равно 20 година!
Погледаћеш га/је и рећи, "о, Боже, како вријеме брзо лети"!
А кад мало станеш и размислиш - видиш како је то у ствари двадесет дугих година од: - херојског отпора војске СР Југославије против геноцидног НАТО окупатора; - лавовске борбе пар десетина момака на Кошарама против неколико хиљада шиптарских терориста помогнутих француским легионарима; - Милошевићевих предвиђања о судбини СР Југославије; - последњег јединства српског народа; - смрти Милице Ракић (3), Јулијане Брудар (10), Мирослава Кнежевића (14), Оливере Максимовић (13) и још преко три хиљаде невиних жртава за које још нико није одговарао; - рушења "невидљивог" Ф-117а; - окупације Косова и Метохије од стране шиптарских иредентиста која је "дошла" као резултат НАТО агресије; - свих горе наведених ставки које су биле увод у највећу срамоту "модерне" Србије - 5.октобар.
Стари су говорили "и ногом у задњицу је корак напријед", али је ово далеко од икаквог напретка.
Уназађени смо лошим и полтронским руководством.
Од лошег оца и још горе мајке, амбасаде нам одређују спољну и унутрашњу политику...
