Пише: Шоћ Драгиша, хаџија
Настављамо, дакле, са историјским изворима о Косовском боју...
„Устаде цар свег Истока, од синова Исмајиљевих, именом Мурат и сву Грчку и Бугарску земљу узе и на њега пође, водећи безбројно мноштво за собом: синове Агарине са Татарима, Кармијане и Сарханите, Грке и Бугаре и Арманите".
Ово пише у Копоринском љетопису, а о самом боју говори се овако: „Крв се лила, брегови лешина су се дизали на разбојништву, главе су као пијесак на земљу падале“.
Ово је записао извесни Нешри. Или можда овако: „И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и мјесто гдје се ово догађало и толико се крви излило да се и кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар Персијски, убијен. А затим и овај дивни муж свети кнез Лазар“.
Овако је написано у Повјесном слову о кнезу Лазару.
И још један запис од ђакона Игњатија који је написан само десетак дана послије битке: „Бијаше прије нас цар Амурат пошао са војском на србског цара Лазара и чуло се, да су у бици оба убити. Прије уби Амурата цара, рекоше, преваром, вјерни слуга Лазарев, именом Милош, и у тај час Турци поставише царем Бајазита, сина цара Амурата; и опет Турци надвладаше и ухватише рукама србског цара Лазара и његове кнезове и војводе његове, бољаре његове и слуге и сву војску његову, неке поубијаше, а неке рукама ухватише. Заповједи на то цар Турски србског цара Лазара мачем посјећи“.
Напомињем да је, како је већ речено, ђакон Игњатије ово писао док се још налазио у Турској. Чувени и често помињани Халкокомвил написао је: „Кад се нашао у близини тјелохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио је најдивније дјело које нам је познато, и убио цара Мурата; он сам погинуо је величанственом смрћу“.
Даље док пише о кнезу Лазару наводи и ово... „Причају да он није пао док је послије боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело и веће од свих што су икад учинили“.
А Константин Филозоф пише овако: „Међу војницима који су се борили пред војском беше неко веома благородан Милош, кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као невјерна. А овај да покаже вјерност, а уједно и храброст нађе згодно вријеме, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребјеглица, и њему пут отворише, а кад је био близу изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих".
Или још једно свједочанство које не могу изоставити: „Но Милош читаву ту ноћ није заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и скопљем окренутим уназад (што је код Срба знак бегунаца) дође у табор Турака код којих је био на великој цијени. Стога је с мјеста био уведен у шатор турског цара који се јако обрадовао његовом долазку и ту, бацивши се на земљу, како је био обичај код Турака, клањаше се цару и у том моменту крадимице извуче бодеж који му је био сакривен у недрима и забије га Мурату у трбух. Жестоко се борећи настоји да побјегне из шатора али га на несрећу, рани царева тјелесна стража. Ту најпослије и погибе".
Ово је казивање великог Мавра Орбинија.
Њемац Јерг са Нирнберга има своје виђење и пише овако: „Дакле, деспот Лазар имао је два зета који су били стално у неслози међу собом. Када је требало да ратује са Турчином, они се стално препираху: сјутра ће се видјети ко је најбољи у борби. У току ноћи један од зетова поручи Турчину да ће му ујутру са много племића притећи у помоћ. Томе се Турчин јако обрадовао и ујутру кад је стигао и кад је требало да му пољуби ногу, тада исуче свој мач и прободе Турчина".
А Бенедикт Курипешић кратко записа: „Јер на овом гаместу када пође с војском на деспота ножђем уби један стари српски витез, по имену Милош Кобиловић“.
Из тог времена постоји још један запис од Константина Михаиловића из Островице; „И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио Мурата. Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне Богородичне цркве Самодреже, и на том мјесту је постављен висок мермерни стуб".
На све ово помињани Константин Философ додаје: „Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су се усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.“
Морам додати и казивање Гонзалеса, шпанског посланика: „Мурат је био одличан витез; убио га је хришћански витез кнез Лазар, а убио га је у боју ударца копљем, које му је продрло на груди а изашло на леђа; након тога је Илдерин Бајазит осветио свога убијенога оца тако што је убио кнеза Лазара у боју својом руком“.
Интересантно је, и потврђује оно што сам и раније написао, још једно свједочење чувеног Марва Орбина: „Паше и други турски заповедници, мада су смрћу свог господара били веома ражалошћени, ипак се не предадоше тузи, већ су с много разборитости држали у тајности његову смрт, како пред непријатељима тако и пред Турцима којима још није био познат случај...Свуда падају, овде Хришћани, тамо Турци који су једва одолијевали жестини Рашана и других Словена. Неки су од Турака били напустили положај и повукли се натраг у намјери да побјегну".
И следећи наставак почећемо казивањем Марва Орбинија...
(Аутор је професор историје и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
