Piše:
У једној "критици" неког шифром заштићеног сасвим неважног читаоца на неку од мојих објава, прочитао сам : "Замислите, Шоћ је дјеци предавао да су Срби добили Косовску битку, ето, пишите му памет". !
То ме је дуго голицало, па сам се одлучио да читам и читам све до чега сам могао доћи везано за тај екстремно важан догађај у нашој историји, покушавајући да сазнам највише могуће и у свијетлу најновијих истраживања, па се одлучих да напишем текст у неколико наставака.
Наравно, истине ради, морам рећи да је истина да се нисам усуђивао да дјеци јавно опонирам историју, тако ни Косовски бој, или Други свјетски рат код нас и слично, али стварно сам увијек говорио да је у најмању руку Косовски бој у најмању руку некако неодређен и нејасан по резултату, али јасно веома поразан по последицама за српску државу. Но, о томе ћу много више и јасније у даљим текстовима.
На почетку желим да се изјасним: Срби јесу побиједили у Косовској бици! И још да парафразирам ону Наплеонову, изгубили смо битку, али не и рат!
Ми Срби, смо добили битку, али изгубили рат! Сада бих почео са конкретним набрајањем чињеница. Прво ћу изнијети тврдњу, а потом је поткрјепити доказима.
Дакле, Мурата нико није убио на превару. Мада много турских извора директно или идиректно указује на то. Јасно је и то да једна толико моћна империја на све начине покушава да неутралише бруку да јој страда цар од једне бројчано неупоредиво мање и слабије војске. Ово је јасно и због догађаја који су услиједили након погибије Муратове.
Наиме, Турци су крили вијест о томе и чак и убили Јакуба, који је већ био у бјекству са дијелом војске, а који је био његов први наследник, да би на мјесто цара довели способнијег Бајазита. Да је убијен у боју имамо и писмени доказ.
Фирентинска општина је упутила краљу Твртку честитку на "његовој" побједи на Косову у којој потврђује наведено. У писму посебно се наводи честитка групи од дванаест витезова на челу са Милошем Обилићем који су се усред битке оружјем пробили до Муратовог шатора и ту га убили.
Буквално пише:" који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач под грло и скут, јуначки умори".
Рећи ћу и још неколико доказа да нико није могао на превару доћи близу, или убити султана. Из тога времена је и она стара, противнику стати ногом под грло!
То значи убити неког, или уништити га, а то је обећање које је дао Милош Обилић и које је он испунио, јер је послије убиства Муратова, вратио се пар корака назад и стао ногом под грло крвнику.
Да ли неко ко ово зна, може и помислити да је Милош ово могао урадити, ако је у шатору било још много људи и царска стража? То правдање убиства преваром је турска или верзија блиска Турцима, а вјероватно је настала из ранијих преварних убистава турских великаша.
Али и то се може спорити, јер су преварне убице увијек били дервиши. Тако о убиству Мехмед -Паше Соколовића, предједника владе Турске, француз Жизе који се затекао на дивану поред Мехмеда свједочи да се један понизни дервиш привукао пред њим и понизно заискао милостињу, а паша почео да вади и пребира кесу да му је пружи и баш у томе овај трже нож и заљдаде му ударац у груди који изазва смртну рану.
Даље, ако је Милош на превару убио Мурата, како онда Јакуб прогута удицу и ипак дође на ноге Бајазиту који га уби. Напомињем да је међу турским првацима Јакуб био виђени наследник цара и уживаше подршку првих људи у империји, понајвише Алим - бега који је био војни командант и шеф државне администрације, нека врста великог везира, док таква функција још није била успостављена на начин канцелара.
Исто тако је уживао и подршку Шахин-бега, беглербега Румелије. Забуну је унијела и прича о једном ослијепљеном сину Муратовом, али то није Јакуб, јер је он морао бити убијен, а ослијепљен је био Савџија, који је раније дигао побуну заједно са Андрониковим сином Јованом против својих очева Андроника и Мурата, због чега би заробљен и ослијепљен у селу Диметоци.
Да ли је уопште вјероватно да неко ко је скоро пуних 30 година водио своју војску из побједе у побједу, неко ко је зато вријеме изградио комплетну мрежу шпијуна, неко ко је имао разрађен систем управе са многим тајним договорима, суочен са разним врстама издаја, или уцјена, у бици окружен цијелом свитом великаша и њихових патњи, а надсве својом пратњом, може завршити тако необазриво, поготову ако се зна да су и природне смрти султана имале несагледиве последице на државу, а некмоли смрт у једној бици.
Увијек је било крвавих побуна јањичара, војске и народа, али никада и нико није успио да сакрије смрт усред једне битке! То су успјели заиста маестрално урадити и на тај начин спријечити опште расуло у војси и панику, бјекство и напуштање бојишта. Познати су случајеви у турској историји да се скривала смрт султана.
Зна се да је Мехмед -паша Соколовић успјешно скривао смрт Сулејмана другог величанственог. Исто тако се скривала и смрт сина Мехмеда другог освајача, Мустафе. Заиста је тешко замислити освајачке и пљачкашке походе турске војске која осим оваквих друге походе и ратове није имала, који јесу вођени са искључивом жељом за пљачком и пленом, а који је дијелио сам султан да би послије обезглављивања, кад им нико није могао ништа гарантовати наставили да се боре и гину низашто.
Много је вјероватнија теза о опшем расулу и бјекству већег дијела војске и Јакуба. Исто тако звучи и разумно теза да је осокољен убиством Мурата и вјером у потпуно протјеривање Турака погинуо и сам кнез Лазар.И никако не треба сметнути са ума да су команданти оба крила српске војске преживјели сукоб и повукли се са главнином своје војске.
Наставиће се...
(Аутор је професор историје и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
