ПИШЕ: Ранко Бабић
Јутро.
Над Монтенегром сунце излази,
а зоре Црној Гори нема.
Господар брије себе собом.
Подигнуте браде,
упечоочио, ко што умије,
гледа Бритва себе у зрцало,
а зрцало, од стида, скреће поглед.
Он да скрене? То не бива!
Звони ајфон ко ајван.
Модри зуб му зауво.
Згодно је ово, помисли.
Ка да им се јављам с небеса.
(а мора, сирак, често до земље,
нема на небесима што да се очопли)
Извијешће, господару, о ухићењу.
Макање, ђеца у сали, уз сузавац,
малољетници, монахиње, попови,
владике, прешједници, посланици,
ватрогасци, официри . . . .
Мало је, хапси још! шкргуће Бритва.
Нема више ко, господару.
Како нема више ко?!
Хапсите себе!
А богоми смо се ухапсили,
давнијех дана.
Остали сте само ви, господару!
Задрхта бритва под Бритвом,
и огледало трепну. Коначно.
Остао само ја!?
(А не зна, јадан, е је себе прво ухапсио.
"Заробио себе у туђина".
Сам себи затвор.
И оће у Јевропу!
Кукала му мајка,
и сви ми шњом заједно.)
Мали, бре, овај Монтенегро!
Немош чоек љуцки ни да хапси.
Еее, да је мени Русије!
Сто година да се хапси,
и да се не позна.
Ни Стаљин им ништа није мого.
И не могаше зрцало више да издржи,
пуче, ама баш преко образа.
Е, да бок поможе! омаче му се.
Ни зрцала нијесу ко што бијаху.
(А богоми ни људи.)
Без зрцала си ко у мрак.
А кад бритва жмури под главу . . .
Несрећна је ова Црна Гора.
Да је срећна, не би била Црна.
Пукне зрцало,
и ето јој седам година зла,
а Бритве брију и наслијепо.
