Пише: Саша Стојановић
Чуда се догађају ако вјерујеш у њих, могао би укратко да гласи сиже приче из града између двије обале, која би требала постати матрицом грађанске непослушности и бунта на црногорским просторима.
Елем, гимназијски чемпреси древног града Антиварија узбуркали су духове слободе и антифашизма, духове чојства и јунаштва из времена часног Марка Миљанова, духове здравог разума и љубави према народу и отаџбини из времена оба Његоша, и отпустили чеп са боце у коју су дуго затварани сви наши духови, а који су суверено, с обје руке, држали они који не маре за горенаведене вриједности.
У мору самодовољности, по град и грађане лоших, или бар погрешних рјешења, у третирању људи као бројева пред сваке (сад сазнајемо, уз доказе са релевантних адреса, купљене и намјештене) изборе, уз уништену барску привреду кроз све катастрофалне приватизације, чемпреси су били само кап у лонцу са кључалом водом која је прелила лонац из добро познате кухиње, а колона поносних, слободних, храбрих, усудио бих се написати и неустрашивих, људи, жаба која је у последњи час искочила из лонца, одбивши да буде скувана.
Окосницу барског протеста чине људи рођени између половине шездесетих и седамдесетих прошлог вијека, подржани старијим суграђанима свих профила, и нарочито, освијешћеном омладином, младим људима на почетку животног и радног вијека, који воле своју земљу и доживљавају је првом опцијом.
С поносом истичем да на протестима срећем много школских другова (који наравно, воде и своју дјецу), и професора који су нас учили знању, али још више животу. Поносни су они на нас, колико и ми на њих, и то рађа једну енергију коју ништа више не може и неће зауставити.
Не могу да се не сјетим свог разредног старешине, професора енглеског језика, пок. Жарка Кењића, који нас је учио да мислимо својом главом, да имамо своје мишљење и став, да се боримо за своја права (али и да испуњавамо обавезе), и који се никада у оваквим ситуацијама не би "правио Енглез" већ би био са нама, или тачније, пред нама, први на барикадама.
Дакле, генерација професора која је нама предавала и сада са нама дијели исте улице што значи да је добро урадила свој посао. Оно што итекако боде очи и намеће питање је гдје је већина данашњих професора барске гимназије и економске школе (част и поштовање ријетким свијетлим примјерима актуелног колегијума ове двије школе који су стали уз своје ученике), гдје су руководства ове двије репрезентативне образовне установе док им, наочиглед свих, шиканирају дјецу и отимају имовину?
Какав примјер дају својим ученицима они који по свим параметрима треба да им буду узори у животу? Колико смо испустили у образовању младих људи шире од едукације у ускостручној научној области, кад већина, за изостанак учешћа у стварима која их се лично тичу тражи оправдање у немању времена и разним другим изговорима, одбијајући да мисле својом главом и тако ускраћују себи прилику да се и њихов глас чује?
Да ли смо и колико бринули о моралној осовини, како сопственој, тако и оних којима смо по природи ствари требали бити модел за угледање? Да ли се већина њих "скувала у води" врелој од разних такмичења, нездравих и нереалних амбиција, личних интереса, али и корупције, неморала, политиканства.
Немогуће је да нико није крив!
Шетам са својим "чемпресарима", одговорним и слободним људима, видим осмјехе и ријешеност да нема одустајања док се локација вртића не измјести а гимназијски парк не обнови новим садницама чемпреса. Оно што је за "неког" с врха пирамиде кроз "одлуке" локалне власти требало да буде пјесма сада је кошмар.
Навикнути на снисходљивост грађанина којег су школовали последњих деценија, којег су куповали за ситне паре, режимлије се налазе у нокдауну, још увијек несвјесни да је правда, ма колико спора, ипак достижна. Виде то и из других крајева Црне Горе и несебично подржавају црногорско прољеће које неминовно долази.
Грудва је кренула да се котрља, лавина је, грађани Црне Горе, извјесна!
