Ћирилица Latinica
23.03.2019.
Колумне

Демони као печурке, Сатана скривен иза икона

Аутор: Редакција 3 Оставите коментар

Пише: Протојереј Јован Пламенац

Текстом „Ловац на туђу муку – Жикина златна вода и бела магија“ на ИН4С-у, којим је показао да репортер у њему није зарђао, Мишо Вујовић је отворио једну тему која је свеприсутна у нашем народу а у медијима, и уопште у јавном говору, сасвим неприсутна. Дакле – проблем магије.

Да ли постоји Ђаво (Сатана, Луцифер)? Да ли је то некадашњи арханђел Деница? Да ли постоје демони? Да ли су демони бивши анђели, који су отпали од Бога?

Ако вјерујемо у Бога, да Бог постоји, онда би требало и да Му вјерујемо, да вјерујемо његовим ријечима и дјелима записаним у Јеванђељу. Исус Христос, Бог наш, на пуно мјеста у Јеванђељу говори о демонима и јеванђелисти су записали више Његових обрачуна са њима.

Лукави, Лаж и Отац лажи, светоотачки су називи за Сатану, изведени из основних својстава његовог бића. Врхунац његовог дјелања је да увјери људе да он не постоји.

Примјера ради, православни митрополит Антоније Блум, доктор медицинских наука, војни хирург, који се упокојио 2003. године, каже:
„За савременог човјека, нарочито васпитаног у нерелигиозном или антирелигиозном свијету, тешко је да прихвати мисао о томе да заиста постоје мрачне силе – не само замрачене области у нашој сопственој души, већ мрачне демонске силе. А ипак, имамо свjедочанство великог броја људи, хиљаде светитеља, који знају из искуства и упознали су се са постојањем демона.“

О демонима, злим духовима, уче ислам и друге религије. Неке секте његују култ Сатане. Демонима обузети људи живе у силној муци; они живе пакао још у овом животу. Они су око нас, или смо сами у том страдању.

Безмало сви људи са ових наших простора који су запали у тај проблем долазе код Светог Василија Острошког, иштући помоћ, олакшање својој души. Долазе му и из иностранства, многи.

Како су ови људи доспјели у то стање? У највећем броју случајева, имали су неки проблем: психички, тјелесну бољку, материјални проблем, проблем у „љубави“… и отишли су код врачаре надајући се помоћи. Чули су тај и тај, или та и та могу да помогну, да „нешто знају“. Препоручила им их је добра пријатељица. Или су их, као дјецу, њима одвели родитељи, баба…

Под жаргонским појмом врачаре подразумијевамо: прорицаче судбине, оџе који „раде записе“, жене које „саливају страву“, исцјелитеље опште праксе, биоенергетичаре и сродне им реики терапеуте (реики превара и код нас постаје све масовније страдалиште људских душа, посебно откако га је промовисао Новак Ђоковић), видовњаке, астрологе, гатаре тарот и другим картама, учитеље јога и других источњаких медитативних техника, црне и бијеле магове (свеједно) и сву плејаду сличних превараната. Не мало је врачара које човјеку којег први пут виде кажу и највеће њихове животне тајне и тако придобију њихово повјерење. Исходиште моћи свих њих је у служби демонима.

У почетку, као по правилу, човјеку након одласка код врачаре бива боље. То га утврди у исправност његове одлуке. Али, послије извјесног времена ова заблуда узима данак: човјеку постаје све горе и горе, има страхове, ноћне море, необјашњиви немир, живот му пође низа страну. Онда се он сјети Светог Василија.

Ови људи код врачара иду очекујући оздрављење или рјешавање других проблема без сопственог труда. Када се то не догоди и када пострадају, са истим очекивањем долазе код Светог Василија. Од Светог Василија очекују – магију. Мало њих је спремно да промијени свој живот, да га настави у јеванђељском труду. Исто тако, мало њих има осјећај да је то гријех. Неки иду мало код врачара, мало код Светог Василија.

Граница између вјере и сујевјерја је готово непримјетна, као не ријетко и између генијалности и лудила. „Ја сам велики вјерник“, колико само пута смо чули. А, у ствари, тачно је да је он „велики сујевјерник“. Такав човјек умјесто да се напаја на ријечи Живога Бога, живот траћи у празновјерју „ваља се – не ваља се“.

Многе врачаре своје „ординације“ украсе крстовима и иконама. Неке иду и у цркву. Људи који су дошли код њих за помоћ знају и да има превараната, али када виде иконе… Па још када им тај или та код којих дођу кажу да имају благослов за то од надлежног епископа… Па им кажу да оду код Светог Василија… То су истинска дјеца Оца лажи, служитељи Лукавога.

Демон не улази у човјекову душу силом. Он улази у њу уз сагласност човјека. Ову сагласност човјек „потписује“ третманима код врачара, али и својим раскалашним животом, блудничењем, дрогирањем, пијанчењем и другим ригидним злоупотребама слободе коју је добио од Бога. И Бог неће демоне истјерати из човјекове душе без његове сагласности, па ни преко Светог Василија Острошког. Али та сагласност мора бити дјелатна, не декларативна. Ту нема „абракадабра“, нема магије.

Постоји само труд истинског послушања Богу. А то послушање испољава се истинским покајањем, преумљењем, сагледавањем својих грешака и борбом да се оне више не чине.

Послошношћу Богу, богоугодним животом, човјек своју душу чини амбијентом неподношљивим демонима, као и што је својим сагрјешењима, убрљањем, чини амбијентом које није мјесто за обитавање Савршено чистоме. Наша страдања у духовној равни, наша сагрјешења, одражавају се на стање наше психе. Ове поремећаје у нашој психи региструју психијатри. Они, тражећи им узроке, не улазе у наш духовни живот. Наравно, није сваком поремећају у психи узрок духовне природе.

Због сарадње са демонима коју успостави неко од њених чланове, пострадале су многе породице, многе су се распале.

Још је Свети Василије Велики, у 4. вијеку, написао сет молитава Богу за избављење оних које муче нечисти духови. И данас, када их свештеник чита, демони се у човјеку пројављују на разне начине: крицима од којих се леди крв у жилама, гласовима који нијесу од тог човјека, па и животињским, наношењем болова том човјеку…

Врачаре су на овим просторима узникле као печурке, она барска вјештица из „Горског вијенца“ се растранчила као троскот. Страдање које оне наносе народу веће је од било које нама знане епидемије. Њиховим духом надојени су, на примјер, цртани филмови који дјеци, у њихове невине душе, упумпавају магију као нешто нормално. Тај дух, видимо, преко реики и сличних терапија ушао је и у здравствени систем Србије…

А ми о овом проблему ћутимо. Ћутимо да нам се они који не знају за Бога, па и набијеђени стручњаци за Бога и Божија питања, не би смијали. Својим ћутањем ми смо на послушању њему, којем је изуетно важно да људи мисле да он не постоји.

www.in4s.net 

 

Коментари
Za redakciju
Za redakciju: Jeli ovo test Misa Vujovica ili Jovana Plamenca
23.03.2019 08:34
zikino kolo
zikino kolo: imam iskustvo licno samo molitve i vjera u boga i velike svece
23.03.2019 09:56
Zduha
Zduha: Kada lukavi pokaže svoje lice tad je kasno. Ljudska duša je isuviše slaba da se otrgne demonskim kandžama. Jedino Bog može da ga nadvlada.
27.03.2019 02:47
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Izdavač:
Srpska narodna čitaonica - Bar