ПИШЕ: Миленко Јовановић
Опозиција у Црној Гори никада није имала бољу прилику да оствари тријумф на изборима од ове која јој се указује 30. августа. Неће је ни имати, сасвим извјесно, не буде ли је ваљано искористила. Наравно да се овим запажањем не открива ништа непознато. Ипак, позорност свих опозиционих актера важне изборне утакмице која је у току, више је него неопходна.
Упркос томе што грогирани и до краја компромитовани ДПС рачуна на своје стандардне ресурсе (фантом бираче, дио купљених „печалбара“, куповину личних карата, стање са корона вирусом), изгледи за побједу те партије и њених традиционалних привезака, у актуелном амбијенту су у домену научне фантастике.
Покушај бруталног и дивљачког отимања имовине Српске православне цркве у Црној Гори као институције са убједљиво највећим повјерењем грађана, кроз насилно створене формалне претпоставке, довољан је разлог да се омражена власт у политичком смислу баци на кољена и архивира за сва времена. На корист правде, односно грађана и државе, подразумијева се!
То је, без дилеме, главни адут опозиције у овој кампањи, али се никако у други план не смију гурати ни они други, попут чињенице да је Црна Гора већ дужи низ година држава без привреде, са закатанченим и опљачканим предузећима и десетинама хиљада радника остављених на улици. Али и држава у којој царује организовани криминал, и гдје имамо неподношљиво велики број нерасвијетљених убистава, при чему је одговорност искључиво на институцијама контаминираним нерадом, неморалом, непотизмом и бахатошћу њихових челника и чиновника.
У Црној Гори је огроман број гладних људи, и по томе смо, нажалост, апсолутни лидери у региону.
И најпрепознатљивији режимски „истраживачи“ попут Бешића, увелико праве отклон од спонзора, признајући значајну доминацију опозиције у односу на ДПС у овом тренутку, како смо то ових дана имали прилике да чујемо и прочитамо.
Партије Мила Ђукановића се више нико не плаши, али ни њега персонално. То је постало јасно као дан. Енергија грађана ријешених да мијењају Црну Гору је огромна. Апстиненти су се коначно пробудили! Војници, официри, полицајци, професори, медицинари, новинари, поморци – сваким даном све снажније демонстрирају опредјељење за промјенама, прије свега бранећи Цркву од атака атеистичке власти.
Свакако да су највећа очекивања од велике народне коалиције „За будућност Црне Горе“, коју предводе универзитетски професор Здравко Кривокапић и Демократски фронт, као највећи субјект у опозицији. Они су историјску одговорност за којом се нису крили вапаји опозиционе јавности, већ показали самом чињеницом да су се ујединили.
Заслужују истинске похвале Горан Даниловић и Андрија Мандић, који су се одрекли посланичких мандата и дали шансу новим лицима из својих странака. Не мора се имати баш слоновско памћење па се присјетити да су лидери опозиције, којима пречесто изналазимо мане, знали и за веће жртве од мандата у црногорском парламенту.
Прилично је неморално „заборављати“ да је Андрији Мандићу најдословније и живот висио о концу након двије седмице стравичног штрајка глађу у који је ступио у знак протеста због нечасне одлуке Владе Црне Горе да призна лажну државу „Косово“. Ваљда је сувишно подсјећати кроз какав је пакао пролазила Мандићева породица због његове непоколебљивости у политичким ставовима и идеолошком опредјељењу свих година за нама.
А тек о жртви коју још увијек подноси заједно са Миланом Кнежевићем и другим људима којима се онако нецивилизацијски и силеџијски пакује кривица за лажни државни удар који је осмишљен у кабинету диктатора са циљем да се неколико сати пред затварање бирачких мјеста на дан избора 2016.године спријечи тријумф ДФ-а и остатка опозиције, када је ДПС већ био срушен…
Прилика је да се честита и Даки Давидовићу (Народни покрет), Јоковићу (СНП) и Милачићу (Права ЦГ), али и свим оним гласачима и симпатизерима странака и покрета чији су они представници који су, дакако, са најбољим намјерама „вршили притисак“ да дође до конституисања велике народне коалиције.
Народу који је доминантан у Црној Гори, данас је најпрече да сачува Цркву која је створила ову државу и која је њен најснажнији и најбољи ослонац кроз цијелу историју. Цркву која је највећа нада за избављење из драматично лошег стања у коме се налази читаво друштво.
Изнад свега је народу потребна СЛОБОДА! У слободи ће се поново градити фабрике и унапређивати макар оно што у траговима имамо још као привредни потенцијал. Црна Гора заслужује да (о)живи! Предуслов за све то је да народ гласа за себе. ЗА БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ!!!
