ПИШЕ: Ранко Бабић
Можда би „небо“ у наслову требало кориговати у „Небо“ јер се ради о устоличењу, гледано кроз хијерархију, епископа у митрополита, у више звање, али заправо приближавање Небу истинског монаха. Монах својом посвећеношћу, отвореношћу и преданошћу душе своје, развијеним унутрашњим чулима, најбоље може да осети трептаје Неба, и оне које долазе непосредно и оне који долазе кроз људе.
Зато је можда и сувишно стављати реч Небо поред речи монах, јер се зна да је он осматрач и понекад тумач Неба, човек и душа сва окренута ка Небу, у мери која је нама осталима недоступна.
Ипак се небо, или Небо, на необичан начин умешало у церемонију устоличења његовог преосвештенства Јоаникија.
Пар десетина изгредника, комита, ЦПЦ фундаменталиста, проусташа итд. (према епитетима у делу медија) учинило је све да спречи устоличење, или, у најмањој мери, да га измести са Цетиња, из самог Цетињског манастира. Да ли су то намеравали или не, свеједно, тиме би изместили и све претходне, стотинама година уназад.
Не бих сада о деструктивној улози председника, Црне Горе, главом и брадом, Мила Ђукановића, или г. Вељовића, јадног покушаја државног удара, са тих пар десетина јуришника, што показује колики је њихов очај и погубљеност у реалности.
(о томе боље послушајте прецизну политичко-правну анализу Часлава Копривице на https://youtu.be/DWlfHXg7FPU)
Ја не бих био тако оштар у епитетима упућеним противницима устоличења.
Напротив, сматрам да су они само споља такви, и да их је понела атмосфера, а да су у дубуни душе велики православци и поштоваоци митрополитови. Како и не би када се зна ко је Јоаникије.
(о томе ће вам боље од мене рећи чланак https://standard.rs/2021/08/30/kome-i-zbog-cega-smeta-mitropolit-joanikije/ )
Овде такође нећемо о неким снајперским пушкама, које се помињу (и то нико други до српски патријарх), вероватно су дотични, са сузама у очима, толико су емотивно доживели овај догађај, хтели са даљине да боље виде вољеног епископа и церемонију па су користили приручне оптичке инструменте. А познато је да је лакше носити снајпер него обичан двоглед.
Тако су ови несвесни поштоваоци епископа својом блокадом, медијском припремом, на челу са својим поглавником и доглавником, Ђукановићем и Вељовићем, учинили да епископ Јоаникије и патријарх Порфирије не дођу аутима или пешице до манастира на Цетињу већ, чиме би друго, хеликоптером.
Тако су читавој церемонији устоличења дали небески карактер, простом технологијом постигли да сви присутни, што непосредно, што преко медија, доживе како су се и епископ и патријарх спустили с неба, или с Неба, и после церемоније опет отишли ка небу. Већу почаст нису могли да им пруже. Нити да остваре истински библијску симболику.
Шта год они покушавали и радили, из њих, хтели то они или не, на крају проговори православље.
А ми, обични православци, можемо само да жалимо и завидимо им што се тога нисмо досетили и што такву и толику почаст нисмо баш ми указали нашим пастирима.
