ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Више пута сам писао на ту тему, али овај пут из протеста и то према обје стране које су подјељене у Црној Гори, према Црној Гори и оним који баштине праве историјске вриједности и наслеђе Црне Горе и онима који баштине неки нови Монтенегро који је супростављен традиционалној Црној Гори. Дакле, пишем ово и једнима и другима.
Првима, јер ова друге незаслужено називају комитима, а друге, јер блате и узимају узалуд име комита и комитског покрета, те тако брукају часне људе и борце за слободу за разлику од садашњих који бране позиције и нелегално стечено богатство претходне власти.
Неколико ријечи о комитама, борцима, хајдуцима који се јављају на крају 19-ог и почетком 20 вијека прије свега на простору данашње Јужне Србије (Косова и Метохије) и Македоније као борци против Османског царства које је било пред поразом; Што се тиче Краљевине Црне Горе, након капитулације од 25 јануара 1916. године, коју су по овалшћењу Лазара Мијушковића, тадашњег предсједника владе и воље суверена краља Николе првог Петровића потписали Петар Ломпар и бригадир Јово Бећир у владиниом дому на Цетињу. Капитулацојом Краљевине Црне Горе иста је окупирана од стране Аустроугарске монархије, губи статус земље савезничке коалиције и практично нестаје као држава. Зато је прикладније говорити никад више 1916., када је управо тадашња влада прихватила „срамотнога ропства ланце“, супротно данашњим строфама химне Секуле Дрљевића.
Познато је, након капитулације Црне Горе, настају стравичне репресалије над становништвом и наступа велика криза и глад у Црној Гори, гдје народни пјесник описује да је коприва многога спасила и зато се она огласила.
Међу најокрутнијим официрима нове окупаторске власти јавља се Фрањо Ферјанчић, по злу чувени аустроугарски официр. Као одговор на окупациону репресију, поједини војници и официри војске Краљевине Црне Горе се одмећу у Комите и дјелују у малим групма, највише величине вода или чете и стварају комитски покрет у Црној Гори.
У књизи чији су аутори Кордић и Ашанин „Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918“, коју сам након средње школе прочитао , добивши је на поклон од своје мајке чија је породица са обје стране припадала комитском покрету, пописани су сви комити у Црној Гори. Дакле из сваког среза племена, породице. Вољан сам ако је неко заинтересован да му посудим књигу ради увида у истинитост мојих навода.
Комити су били искључиво ранији припадници војске или жандармерије, омладинци, али и старији који су се одметнули и борили часно и јуначки за ослобођење Црне Горе од окупације. Комити су сви били до једнога православне вјероисповјести, без намјере да било кога искључујем, али се ради о православном становништву тадашње Црне Горе, о чему свједочи попис комита. Комити су иказали велико јунаштво и дали велику жртву, а они коју су били ухваћени од аустроугарских власти су били мучени и убијани на најсвирепији начин.
Након Првог свјетског рата и ослобођења, те уједињена и стварања нове Краљевине СХС, једна група официра и војника бивше Краљевине Црне Горе потпомогнута утицајем и лобијем из Италије је на Божић 1919. подигла буну и тада настаје Божићна побуна, која се није много проширила изван Цетиња и Никшића и дошло је до оружабног сукоба између Зеленаша и Бјелаша те жртава на обје стране.
Са становишта нове државе те акције су биле акт напада на државу и тероризам, а са становишта побуњеника је био патриотски чин васпостављања старе краљевине и повратка краља Николе на престо. Тај сценарио није био могућ због међународних околности, унутрашњих прилика у Црној Гори, гдје је већинско становништво жељело нову државу, али овај покрет иако је брзо угушен трајао је дуги низ година. Било је злочина на обје стране, додуше побуњеници су се одметнули и дјеловали у илегали као хајдуци и комити па су себе опет прозвали комитама,потпуно неоправдано, јер су дјеловали тако да су нападали угледне људе, домаћине, убијали народне прваке, пљачкали пуцали на војску и жандармерију те изазивали жесток отпор истих.
Поменућу само убиство инжењера Милована Мијушковића , који је био присталица уједињена ,али са дуге старене и убиство мајора Шћепана Мијушковића и његовог брата Стевана у селу Повија у Пјешивцима од стране жандара које је предводио Милан Калабић, који је касније одговарао за овај злочин пред судом Краљевине Југославије.У кући мајора Мијушковића се нашао и мој прађед по мајци Шоро Јелић, перјаник-зеленаш, који је пуким случајем спасио главу, јер га је један жандар препознао и пустио. Дакле побуњеници су злоупоребили касније свој покрет, многи су се предали, неки изгинули, али су сви до једнога касније помиловани, међу њима и Крсто Поповић.
Тема је доста захтјевна и мало је моје перо да опише комите, али је довољно да изразим протест и према дијелу групације којој и сам припадам, која баштини традиционалну Црну Гору , која почива на Црнојевићима и Петровићима и њиховом завјету који неосновано своје идеолошке противнике данас зову комитам, а посебно према групацији коју предводи ДПС као наследник комунистичке партије и идеологије и која представља неку нову Монтенегро, супростављену традиционалној Црној Гори који себе називају комитама и брукају часно комитско име.
Ово прије свега јер они и њихова идеологија, покрет национални и вјерски састав немају никакве везе са комитама и комитским покретно у току рата , а посебно не иза рата са побуњеницима - Зеленашима коју су како сам навео се залагали за останак династије Петровић као самосталне и независне Црне Горе или пак да династија Петровић буде на челу нове краљевине Југославије .
Било би поштено да себе називају правим именом, јер је њихов идеолошки отац комунизам и аустроугарски каплар Јосип Амброз Мајер, који се лажно предтављао као Јосип Броз из Загорја , чији јеидентитет узео 1913. године у Печују.
Са надом да ће и једни и други оставити комите историји, не узимати њихово име узалуд , а и сам увријеђен због тога, јер ми је много предака припадало комитском покрет све вас братски поздрављам .
