Милица Бакрач: Ћирилица је гарант културног и образовног идентитета Црне Горе
ПИШЕ: Милица Бакрач
Друга радна седмица нове, како је неки наши пријатељи називају, „апостолске Владе“, ипак доноси и похвале и осуде. То је добро. Народ, као на трибинама, навија за своје министре, фаворите. Надамо се преко ноћи привредном и економском опоравку земље. Сви ћемо, без изузетка плаћати порез. У најави је и исплата дјечјег додатка. Ипак, ову седмицу је значајно обиљежила „ћирилица Весне Братић“ и Богословија „оца Гојка Перовића“, која ће, ето, напокон пронаћи „уточиште“ у црногорском школском систему.
Па ево, пар реченица о доприносима нових министара који се тичу мог, књижевног и надасве, хришћанског бића.
Весни Братић и оцу Гојку Перовићу, као и свим професорима на Богословији Свети Петар Цетињски као и драгим полазницима, ђацима, богословима, најискреније честитам на овом просвјетном подвигу.
Даље, министарка Весна Вратић, у једном скоријем обраћању наводи да су „овакви потези оправдани“, јер у Црној Гори живи око 80% Срба, тј. Црногораца, мислећи при том на православни живаљ. Мишљења сам, да Весна Братић заиста нема намјеру да било коме наметне ћирилицу, која има уставну равноправност као и латиница.
Ћирилица се не намеће. Она се воли или не воли. Она се поштује или се потисне. Зар ћирилица није била потиснута, бар деценију и по, од стране оних који су „преферирали“ латинично писмо. Да се разумијемо. Немам ја ништа против латинице, а камо ли против култура мањинских народа. Од формирања Владе, и они се, нажалост, осјећају запостављеним. Тврдим да се министарка Братић заиста залаже за равноправност свих народа у Црној Гори. За равноправност култура, писама, културних споменика, насљеђа.
Зар исто не чини и министар правде Владимир Лепосавић, када је ријеч о вјерским заједницама? Зашто извјесни погрешно тумаче најновије измјене Закона о слободи вјероисповијести. Ако су вјерски поглавари задовољни, чему наше гложење...
Деценијама смо се позивали на демократију, на поштовање људских права. И сада, када је коначно на видику наше национално међусобно поштовање, заштита свог и „туђег“ добра по неким теоријама, јесте повратак у средњи вијек и то путањом коју, наводно трасира сам премијер и „његова апостолска Влада“.
Па хајде да се позовемо на прецизне податке МОНСТАТ-а, а они гласе: Становништво Црне Горе према вјероисповијести чини: 72% првославаца, 15, 97% припадника муслиманске вјероисповијести, 3,43% католика и 1,14% атеиста.
Ћирилица је конститувно писмо културе на простору данашње Црне Горе старо више од једанаест вјекова. Она је гарант културног и образовног идентитета и континуитета како год гледамо, или у сазвјежђу и сазвучју са другим писмима, латинским и оријенталним или сама за себе и по себи – конституент, база. На њој је настало генетичко културно памћење не само православних већ и свих других који су напајали своју писменост на њеним изворима, а често и једино на њеним исходиштима, када није било других.
Православни манастири, који су одржали ћирилицу, били су једини наши „универзитети“ и једине школе. Они у чувари угрожене писмености током читаве предвуковске епохе, више вјекова, и нити се ново школство од деветнаестог вијека наовамо рађа само од себе (већ се наслања на неку своју традицију), нити се њихове образовне народне тековине могу вјештачки изоловати из овог нашег данашњег односно будућег школства и просвјете Црне Горе.
Зар сви немамо право на свој језик? Опет да се послужимo бројкама из пописа из не тако давне 2011. г.: црногорски језик 36,97%, српски језик 42,88%, босански 5,33%, албански 5,27% и хрватски 0,45%.
До новог пописа, поштујмо бројке из овог, старог. Пустимо Владу да ради бар тих, условно речено 200 дана, и не слутимо немогуће. Ипак је све ствар љубави, поштовања и личног избора: језик, црква, писмо. Поштујмо сви своје, па ће и министрима, омиљеним или мање драгим, у својим пословима бити много лакше.
