Коалиција "Наш је!"
ПИШЕ: Ранко Бабић
Прича се да је новоформирана странка "Мило је наш!" одмах по регистровању била понудила ДПС-у да уђе у њихову коалицију.
У понуди, на отменом папиру, са меморандумом, уз потписе свих чланова Председништва нове странке, истакнута је спремност да се у случају неповољног изборног резултата, без оклевања мобилише сав њихов коалициони капацитет.
Пошто су је проучили, из ДПС-а су љубазно одговорили, како то само они умију, да су веома захвални на понуди, да би им младе и енергичне снаге добродошле као свјежа крв, али да је рок за предају листа прошао, а и да су убијеђени да ће на изборима добро проћи.
Напоменуто је да би због доброг утиска код чланства ДПС-а било пожељно да сједиште премјесте са садашње адресе у улици Благоја Јововића, која је наведена у меморандуму дописа, у нпр. улицу Секуле Дрљевића, или да покрену поступак промене назива улице, изражавајући чуђење како је промакла у претходном процесу преименовања. Такође им је назначено да би се предсједник боље осјећао ако његово име не би било онако посесивно апострофирано у називу странке.
Ваља приметити да у одговору ДПС-а на понуду Младе Црне Горе постоји логичка таутологија - било им седиште у Благоја Јововића или у Секуле Дрљевића, веза са именом странке "Мило је наш!" је директна.
Благоје, Благоје . . .
Занимљиво је колико улице са именом Благоја Јововића привлаче пажње и недоумица, па и спорења. За неупућене, то је особа која је у Буенос Ајресу антетирала Анту Павелића, особу особито осебујног животописа, познатог хрватског подузетника и милијунаша, са милијун укњижених Срба, диљем његовог мануфактурног подузећа "НДХ" за прераду меса, са десетцима тисућа запосленика, изравних извршитеља. Антетат је, иначе, посебна врста атентата, на највеће зликовце. Извршен је тачно 10. априла 1957. године, на дан проглашења НДХ.
Недавно је у Београду настала расправа у јавности када је одлучено да улица Загорска (по Титовом Загорју) добије име Јововића. Одлуку градских власти критиковала је Дубравка Стојановић, редовна професорка историје (да, даа - историје) на Филозофском факултету: не смеју се улицама давати имена оних који мимо закона узимају правду у своје руке, па и у случају највећих злотвора (види (1), (2), (3)). Прескочила је да спомене Израелце, који су Адолфа Ајхмана киднаповати усред Аргентине, осудили га пред својим судом и погубили. Као ни антетатора на Адолфа Хитлера, Штауфенберга, пуковника Вермахта (види (4), такође описан у филму "Операција Валкира" (Valkyrie) (2008))
Јововић га, заправо, није убио - Павелић је после две и по године преминуо у болници од последица рањавања. Да се није толико истрошио на Јасеновцу, организам би му био јачи - и преживео би. Небеска правда је изнад земаљске.
За разлику од нејединствених Израелаца, ми смо у то време поред јединства имали и братство (чували га по заклетви Тита "као зеницу ока свог") те тадашња Служба безбедности није била за сличан захват. Али је зато по Чикагу четнике уредно таманила (случај Д. Кашиковића и његове малолетне ћерке - види (1)). И тада је из "зенице" искрило нешто потмуло, али су се недоклани већ били заклели.
Тако је због имена улице пропала коалиција ДПС са Младом Црном Гором. Професорка више никад неће проћи том улицом, пропустиће нпр. добру распродају или фризерај. Да ли би више одговарала улица Анти? Или споменик? Био би потребан Србима, који су тако склони забораву и самопорицању. Да их табла на споменику стално опомиње. Да и децу доводе, али не ближе од 2 м. За сваки случај, може Анти рука да се одломи и да неког убије.
Можда би најбоља била воштана фигура у музеју - потпуно верна оригиналу, за разлику од отупљујуће површине мермера или бронзе. Једини проблем би биле стаклене очи, неспособне да дочарају ону зверску искру, која је погасила искре у толиким очима. Али не реци двапут. Кад би се стаклена зеница нашла у таквом склопу, са одразом Срба у њој, несвесних и наивних посетилаца музеја, заиграла би у њој баш таква искра. И Дубравка би се смрзла под таквим погледом (и, ваљда, дозвала памети).
Мило ипак није наш
Донедавно се рат сводио на физичко уништавање људи и добара, све до нивоа геноцида. Организаторе и извршиоце било је лако идентификовати и касније законски оквалификовати као ратне злочинце. У савремено доба рат је постао толико слојевит као начин освајања територије или поробљавања неког народа, да је најмања његова војна компонента, која је и најскупља.
Ако постоји утисак да је много војног рата (sic!) онда се тек може замислити колико је оног невојног. Уз своје, агресор обилато користи ресурсе (људске и материјалне) освајаног да би што јефтиније постигао циљ. За освајача је најјефтинији онај рат у којем освајани народ ратује против себе. Разрађене су високонаучне методе промене свести, тзв. преумљења, промена идентитета и још много тога, и то са минимумом или чак без мртвих, јер су то губици за освајача, којем је потребна и куповна моћ освојеног тржиште и радна снага.
Без обзира што се тај процес остварује практично без мртвих, његов резултат је фактичко нестајање аутохтоног а настајање новог становништва. А то му дође као смрт ових првих. Човек без духа је мртав човек. Међутим, да би био радно употребљив, и као потрошач, телу је довољна интелигенција, а духовна надградња чак и смета. Са становишта освајача смрти нема.
Према том, ратни злочин и геноцид се не своде само на касапљење и физичку елиминацију (дефиниција УН) већ и на духовно сатирање, тако да се ти појмови морају проширити.
То не одговара моћнима који и стварају тзв. међународно право. Како би, иначе, могли некажњено да освајају?
Такви злочини према духу имају за резултат дубоку и масовну духовну патњу, која је и физиолошки еквивалентна убијању тела, само што је разлика у трајању тог чина, од секунде, метком или ножем, до година или деценија, психосоматски изазваним смртоносним болестима или подлогама за исте.
Протагонисте ових процеса, с обзиром на њихову скривеност и вишеслојност, како по дубини тако и по ширини, није лако идентификовати и касније процесуирати, тешко се доказују њихове акције и изазване последице.
Међутим, у многим случајевима лако су видљиви спроводници оваквих процеса, као читави системи власти у тим државама, којима агресор управља, тако што се врх система стави у зависност (из разних разлога) или га посебним операцијама ставе у зависност. Медијско-пропагандно усмеравање маса, које су пре тога економским операцијама доведене у стање незадовољства, поспешује процес.
За агресора незгодна страна спровођења оваквих освајачких операција је управо њихова дуготрајност, где процес преумљења бива праћен и растом духовног отпора и гнева, најчешће због журбе агресора, који нема времена за "спонтан", еволутиван процес (кување жабе).
У претходном смислу, за Мила Ђукановића је погрешно рећи да је "лопов и криминалац". С обзиром да је јасно идентификован као (тродеценијски) врх пирамиде власти, он тешко да може избећи квалификатив (меког) ратног злочинца. Интензивирањем политичких процеса (посебно Законом о слободи вероисповести), занимање за политику се спушта дубоко у народ који јасно сагледава и марионете и луткаре. Али то није ублажило одговорност Мила.
Напротив, он се перцепира као извор ових процеса, на њега се фокусира гнев, што он својим поступцима, али и стилом и садржајем својих јавних иступа прилично поспешује.
Легендаран је онај снимак из скупштине где му опозиција скандира "Мило, лопове" а он са говорнице климањем главом прати ритам, уз презриви (и бестидни) смешак.
У недостатку правне регулативе за злочине у оваквим формама рата, он свакако неће бити процесуиран у неком Хагу и сл. Биће за криминалне финансијске радње.
Међутим, управо се у том вакууму ствара опасан потенцијал за ванинституционалну индивидуалну правду, које је препуна кинематографија Холивуда, где је тај перцепт вишестрано уобличен (идејно, морално и технички). А све то је пало на поље гнева, који је прерастао критичан ниво у много индивидуалних тачака, уз велико огорчење и страст. Спортским речником казано, у народу, где је свако доказани председник или селектор репрезентације, у овим условима много је оних који би неког од 196 цм свели на 170 цм, тј. са паркета га пребацили на траву. Можда је назив странке из козерије на почетку текста исувише посесиван.
Овакав спортски "гемишт" није решење, јер би селекторима донео једнократну и сумњиву сатисфакцију. Злочинац треба пуним капацитетом да осети казну. На крају, зашто од обичног криминалца и необичног зликовца правити мученика. Мученици су, пре свега, поштени људи.
У овом случају можда би било најбоље натерати га да живи животом обичног, поштеног човека. То би му била најгора казна, утолико гора што би је дуже издржавао. Да ли се уопште може замислити такав ментални склоп којем је највећа казна да живи као поштен, обичан човек?
Може од тога и да се побегне, али је мало таквих јазбина. Благоје је у суштини био благ човек, каквих има.
Долазимо до познате дилеме из тамног вилајета, мада мало другачије у овом нашем каравилајету:
ако добијеш, изгубио си, ако изгубиш, можеш да добијеш. Или мало мекше, за "меког" ратног злочинца: ако добијеш, можеш да изгубиш, ако изгубиш, можеш да добијеш.
__________________________
1. https://www.standard.rs/2020/08/03/zasto-blagoje-smeta-titoistima/
3. https://www.standard.rs/2020/08/02/sta-o-atentatu-na-pavelica-pise-u-arhivu-jugoslovenske-sluzbe/
4. https://www.standard.rs/2020/08/11/jovovic-fon-staufenberg-i-sveta-osveta/
Коалиција "НАШ ЈЕ"
