Ћирилица Latinica
20.12.2020.
Колумне

Мирис кестена на Светога Николу

Аутор: Редакција 5 Оставите коментар

ПИШЕ: Саша Стојановић

Сишао је са међународног путничког воза на Главну железничку станицу, и као на филму, дуго се окретао око себе.

Једанаест година је прошло као трен и он у првом тренутку није примећивао никакву разлику. Све је било на свом месту. Као да је изашао из временске капсуле а не из воза, чудио се.

Зарола точкове кофера и запути се према главном излазу. Док је улазио у хол примети малог, проседог виолинисту, запуштеног изгледа и наоко оронулог здравља како у ћошку пространог хола дирљиво пребира по жицама и спусти му у кофер виолине нешто ситнине. Овај подиже главу и тугаљиво га погледа полумртвим очима па процеди кроз зубе: "добродошли, господине" и настави да гудалом превлачи преко дотрајалих струна старе виолине. Јутро је било хладно, саобраћајна гужва приметна, и он опрезно, с једном руком у џепу, пређе улицу до трамвајског стајалишта вукући за собом тешки браон кофер. Подиже крагну капута, намести шал, дуну у дланове у покушају да их загреје и врати руке у џепове стресавши се од зиме, с надом да неће дуго чекати превоз.

Трамвај се гегао дотрајалим шинама преко старог железничког моста као играч на жици који покушава да пређе размак између две литице док испод, гомила без даха прати сваки његов корак, очекујући погрешан потез и неочекивани спектакл, када је избио на станицу "Старо сајмиште" на којој није било никог, али се ипак заустави, отвори врата и одмах их затвори, док су прозори са оближњег Ушћа шпијунски опрезно гледали на први децембарски снег који је падао све јаче и у бело бојио крајолик и пешачку стазу која је водила према некадашњем логору. Трамвај је био готово празан и оно мало путника је више дремало него што је било будно, само је он гледао кроз прозор, као да први пут туда пролази па жели да запамти сваки детаљ.

Унутра је било топло и уживајући је гледао како се снежне пахуље лепе за стакло док је трамвај промицао преко надвожњака изнад аутопута и даље према сивим блоковима од којих га је један нестрпљиво очекивао. Када је сишао, снег је већ био престао да пада. Гледао је око себе крајолик који није видео више од деценију и ширио је руке као да жели да загрли цео призор одједном. Бетонске зграде, људе у њима, парк испред самог улаза зграде и псе луталице на које је наилазио и који би му махали репом као да су га препознавали, као да су потајно знали да је и сам луталица који никада неће имати тачну адресу. Откључа улазна врата и запути се према лифту. Био је простран и чист, мирисао је на неку младу даму која је јутрос каснила на посао, закључио је док је махинално погледао на сат.

Лифт се пењао споро или му се у жељи да се што пре баци под туш тако чинило. До седамнаестог спрата је цела вечност, помисли, док је звонце оглашавало крај путовања. Нестрпљиво изађе и запути се према стану који се налазио лево иза лифта, на источној страни и у којем су јутра у одређеним околностима знала, зависно од доба године, да буду и сунчана и чаробна, још ако би она навратила или чак дошла намерно, с врућим буреком (некад и с два) из пекаре са оближње станице деведесетпетице која је имала и врхунске спужвасте крофне с чоколадним преливом, и које би тако делили у необично рана јутра правећи бркове од јогурта као основци на великом одмору, збијајући шале на рачун тога док се неопрезно преврћу по кревету, још онако сањиви.

Док је откључавао врата обузе га нека необична топлина и он уђе у стан у којем је било хладњикаво и мрачно. Укључи бојлер и кратким кораком оде до прозора, размаче завесе и пред њим се указа призор обећаног града, помисли, враћајући се много година уназад. Укључи грејање и отвори балконска врата да свеж ваздух проструји простором и запути се у кухињу да направи кафу. Након пар минута затвори врата, намести фотељу до још млаког радијатора и смести се у њу палећи прву цигарету тог јутра па приносећи шољицу вреле кафе сувим уснама задовољно затвори очи.

Није имао никакав план али је имао времена да га осмисли. Нико не зна да је стигао и у томе је драж његовог доласка. Јавиће се коме он буде желео. Мада, и сам је знао да се после толико година у град који је волео вратио највише због ње и да је слава била само добар изговор.

Била је згодна, витка црнка, са којом је поделио неколико најлепших година у животу, неколико блокова даље, једном. Волела га је и он је њу волео. Мислила је поделиће живот. Мислили су сви. Чак и он. Али тада није знао да је човек без адресе, убица рутине. Није волео монотонију. Сигурност му је била страна. Он је, за разлику од ње, волео изазове и тешко им је одолевао. Мрзео је уштогљене фаце који су се лактали за добар посао и шлихтали у животу да би имали редовно зимовање и летовање, са децом и женама које су их варале и волеле друге. Он је просто био самотњак. И уживао је у томе.

Дуго се туширао покушавајући да поврати гипкост коже и топлоту коју је изгубио још у позним момачким данима на моторима којима је шпартао европским путевима и тај данак је сада дошао на наплату. Стан се беше загрејао и лакше се дисало па се увијен само у пешкир баци на тросед у дневној соби и запали још једну цигарету након што је насумично укључио радио. Лагана јутарња музика још више га умртви и он заспа док је напољу поново падао снег. Кад се пробудио дан је био добрано прошао. Погледа у телефон, није било никаквих позива. Одахну на трен и одлучно устаде.

Неизбежна цигарета нађе се зачас у углу усана и он је припали старим бензинским упаљачем са облогом од слонове кости од којег се није одвајао. Погледа кроз прозор, белило се. Ипак, одлука да мало протегне ноге и упозна се са првим променама у граду из ког је тако дуго избивао била је јача. Из кофера извади најтоплију одећу и обуче се не оклевајући, брзо среди косу пред огледалом у предсобљу, стави шал и набаци капут, па изађе у дан који је био ближи ноћи. На путу кроз парк према станици није срео никог а и сама станица је била празна. Стрпљиво сачека бус који се, срећом, брзо појавио, уђе и смести се у сам крај да би избегао знатижељне погледе случајних сапутника. Док је путовао према граду загледан у празно, са мислима које су биле у осамдесетим и почетак деведесетих, наилазио би с времена на време на неке грађевине које му нису биле познате.

Дух промена је неминован, помисли, и добро је да се гради. Ко зна ко се све и одакле доселио у потрази за срећом, баш као што је и он учинио много година раније, а ти људи негде морају да станују. У овој џунгли сигурно не живе они које је познавао. Бар не они који су били хероји времена, устврди кад је наишао на први од неколико рекламних паноа на којима се нека новокомпонована народњачка звезда захваљивала широком аудиторијуму на пар везаних концерата уочи године која долази. То га потакну на размишљање али је већ стизао на одредиште и он се кроз већ осетну гужву проби до излазних врата. На тргу се обрео за минут и бљузгавица је већ била запосела све оближње улице. Није било услова за лаконску шетњу али за насумичну свакако јесте. Имао је обичај да сврати до зграде у којој је некада давно живео и да ту попије кафу пре него што настави са упознавањем са променама, но овог пута му се црни грузијски чај с румом учини као идеално решење и смести се у излог како би могао гледати ретке пролазнике који пролазе улицом коју је много пута прешпартао. Први мрак је падао и улична светла су почела спорадично да се пале тако да је светлост са најближе бандере падала за његов сто.

Посматрао је голо дрвеће у башти кафане или боље рећи још само пар примерака од дрвореда који је некад био ту и који је у летње доба на тераси правио природан хлад. То га врати у једно давно и касно пролеће када је са истог места посматрао снимање неколико кадрова једног домаћег филма који је касније на бројним фестивалима овенчан славом свог времена и неминовно се сети екипе која је тада седела за столом готово на самој улици. Њено лице и очи засијаху му у мислима и сети се читавог тог дана који се завршио као у успомени. То га помало разнежи и да не би дозволио да га савлада сентимент отпи још гутљај топлог чаја и остављајући ситан новац на сто изађе у ноћ и улицом Цара Лазара упути се према Калемегдану.

Било је топло у стану када се вратио. Чак је и месец пробијао кроз ноћне облаке најављујући леп сутрашњи празник и обрадова се тој претпоставци. Хтео је да изненади свог пријатеља који се одавно одселио из града у којем је живео а код којег је био редован гост на слави. Ни њега није видео годинама мада би се повремено чули тако да је знао где станује. Понео је у коферу боцу најбоље домаће ракије знајући колико ће се домаћин славе обрадовати. Покуша да замисли његово лице кад га буде угледао на вратима и славодобитно се насмеја. Већи проблем му је представљао начин на који ће изненадити њу.

Много времена је прошло, много непознаница је пред њим, али му то даде само додатни подстрек да смисли неку лудост по којој је ионако био препознат. Реши да потражи инспирацију у књизи коју му је једном поклонила и на страни 130, још у возу започете књиге, умор га савлада и он утону у сан топле зимске ноћи. Сањао је стан недалеко одатле у којем су провели прве заједничке дане, снег који пада на њену косу и лице које је толико волео а на којем је доминирао црвени, од зиме смрзнути нос, због којег је увек зезао.

Пробудио се са осмехом. Сунце је пробијало кроз светле завесе у спаваћој соби и он му се обрадова као никада пре. Док се протезао свом дужином кревета опрезно отварајући очи паде му на памет генијална идеја и задовољно протрља руке. Нови је дан изродио план. Снег се са улица био отопио и зубато сунце је пријало његовим очима толико да је помислио да је и сам Свети Никола ту умешао прсте. Па, забога, он је заштитник путника, сети се, а ја сам сада путник и то намерник, нашали се у себи.

Дан је прошао у упознавању с једним потпуно другачијим градом од оног који је оставио давно негде на маргинама сећања и у којем је живео у својим најрадоснијим сновима, али у овом граду више ништа није било исто. Ни град, ни људи у њему, ни улице, ни кафане, ни он сам није био исти мада је то превиђао и није имао намеру да призна. Помало разочаран свиме што је видео седе да се одмори у кафани у којој је некада познавао све конобаре. Запути се на спрат и тамо стицајем срећних околности нађе најбоље место поред прозора с којег се пружао најлепши поглед на Теразије и он пожури да му га неко не уграби. Из унутрашњег џепа капута извади томпус, па секач, и стрпљиво сачека конобара задовољан позицијом коју је заузео. Амбијент је био потпуно промењен, закључио је, док од жамора који се око њега чуо није могао да ослушне сопствене мисли.

Када се напокон појавио конобар, старији господин обријаног лица на којем су боре заузимале почасно место, срце му заигра као да је видео неког најрођенијег. На "добро вече, изволите" препознао је човека који је радио ту још пре много година и којем се заиста није надао. Осмехну се и док му је кроз главу пролазила мисао ко зна колико је људи срео у животу за све године прошле, упита га: "да ли ме се сећате?"Човек мало застаде, врати се уназад и после неколико секунди скромно одговори: "Да. Црногорац. Имали сте лепу девојку из Б. Наравно да вас се сећам...Па, није Вас дуго било".
"Деценију читаву" - одврати он, пуног срца.

Задовољно и прилично срећно је гледао на улицу на коју је помало стидљиво падао децембарски мрак у ноћи кад "пола земље слави а пола иде у госте" и славска гужва и еуфорија су већ сада биле видљиве у централним градским улицама. Са сигурне удаљености, заклоњен висином и стаклом, посматрао је како људи журно али весело промичу испод прозора, док други чекају превоз а трећи продају шарене балоне, кокице или сутрашњу штампу сензационално узвикујући вести са насловних страна. Док је уживао у диму велике цигаре отпијајући последње гутљаје кафе добро познатог укуса правио је план одласка у потпуно други крај града. Изађе на улицу и утопи се у гужву која се уливала у главну улицу. Продужиће до Саборне цркве да запали свећу и помоли се за своје најмилије а онда правац кући, по боцу. Није му се исплатило да узима такси па ће зато променити неколико превоза до жељене дестинације. У порту Саборне цркве ушао је таман толико раније колико је закорачио кад су се огласила звона. Силан свет старог Београда се сјатио, његове некадашње комшије из ужег центра града, и тој навици у навечерје или на саму ноћ великог празника ни сада није могао да одоли у жељи да некадашњу традицију спроведе до краја.

Упали прво свеће за упокојене, затим за живе и на крају за болесне. Затвори очи и неколико минута предаде се молитви па се кроз гужву људи проби до излаза и добро познатим путем се запути назад. Како је било хладно и шал му је покривао нос и пола лица из једне попречне улице уђе у Кнез и упркос оштром ваздуху и шалу у ноздрве му уђе добро познати мирис који се сигурно осећао још код "Грчке краљице".

Улични продавац печеног кестења, тачно у висини "Певца" је цупкао у месту с рукама у џеповима и немо зурио у смрзнуте пролазнике који су га спретно заобилазили. Као да му је неко обасјао пут лампом у мрклој ноћи он застаде, из џепа извади телефон, и смрзнутим прстима поче да пребира по именику. Без пуно размишљања позва број и сачека неколико тренурака.
- Да?
- Хоћеш ли да нам узмем кестење?
- Ко је то?
- Ја сам.
- Хеееееј! Јеси ли нормалан?!
- Сасвим!
- Пааа, откуд ти?! Где си?
- На старом месту. Испред зграде. Знаш већ које.
- За колико ћеш доћи? Где?
- За пола сата ме чекај у ДП.

Прекинуо је везу, купио два фишека врелих кестена, упаковао их у пластичну кесу да што дуже задрже топлоту и одјурио према Зелењаку на деведесетпетицу!
Када је ушао у ДП није било никог. Лампиони са укусно украшене јелке која се шепурила у ћошку бацали су дискретну светлост на сто у полумраку за којим је сео да би имао преглед из правца њеног доласка. Локал је био окићен разним украсима и то је амбијент чинило посве другачијим од оног који је познавао. Осећао се због тога веселије и то га учини бар мање нервозним него што би иначе био. Нетремице је гледао час у сат, час у правцу из којег треба да дође. Постајао је нестрпљив и чак ни цигарета то није могла да умањи а кестени су се неповратно хладили задржавајући примарни мирис. Још увек није било никог и то му је свакако одговарало. Када је напокон угледао како се приближава срце је хтело да му искочи.

Заносна као увек, грациозног хода, корацима газеле је показивала да јој време ништа не може. Ушла је са осмехом и помало широм отворених очију. Загрлила га је како нико никада није и тада је знао да је његов долазак био добра одлука, како год да се ово путовање заврши. Вредело је тог загрљаја. Села је до њега и нетремице га гледала узимајући његове руке у своје.
- Мишић - рекла је - дуго те није било.

Срце му је куцало толико брзо да је мислио да ће искочити напоље. Крену да је пољуби али га она одврати показујући на конобарицу која се приближавала. Као да их познаје, Боже, зар је она уопште битна, направи гестикулацију, али она остаде при своме.
Извади кестење на сто, још увек топло и росно, и поче да га љушти и да јој ставља у уста. То исто учини и она и тако све док нису дошли до краја. Испијали су црно вино и усне су им биле гараве, што од вина, што од кестења, па чак ни овлаш пољупци нису ту могли да промене ствари. Сати су пролазили као минути а они нису примећивали ништа око себе.

Били су посвећени једно другом и одлазак на славу сада је био утопија. Нема везе, отићи ћу сутра, накратко се охрабри. Ову ноћ заувек ћу памтити јер се никада више неће поновити, тражио је алиби, док јој је прстима прелазио преко усана. Из торбе извади књигу и диск њеног омиљеног бенда и пружи јој док се осмех оцртавао на њеном лицу. Зар ми нећеш написати посвету - рекла је. Наравно да хоћу - одговорио јој је испод гласа, и додао - али код мене. Први пут њено лице доби невесео израз и она окрену главу у страну тако да од косе није могао видети њене очи.

- Не могу, мишкић. Морам да се вратим кући. Једва сам успела да се извучем. Морала сам да смислим нешто баш добро да бих вечерас била овде са тобом. И није ми жао, наравно, само сад морам са се вратим и немој да се љутиш, молим те. Знаш да...Он јој стави прст на усне и не дозволи јој да настави. Шкрипао је снег под ногама док су ћутке корачали једно поред другог, свако са својим мислима, жељама и плановима.

Отпрати је до зграде у којој је живела и пре него су се растали пољуби је као да је то последњи пут. Окрену се и без речи оде на другу страну, две станице одатле. Светла неона, новогодишњи украси у излозима и песма полупијаних свечара из станова зграда поред којих је пролазио пратили су га док је споро корачао према свом небодеру.

Укус кестена заливених вином још му је био у устима када је закорачио у празан хладан стан. Књига на кревету је била отворена на страни 130. Узе боцу и чашу и изађе на балкон. Седе за сто и напуни до врха. Под ногама му је светлео обећани град док је у њему горела жеља. Улоге су биле одигране. Све је сада било другачије у овом граду који је некада волео. И људи и зграде и улице и обичаји и све.
Само је мирис кестена остао исти. Мирис кестена на Светога Николу.

Коментари
Bravo
Bravo: Bravo!
20.12.2020 18:19
Šipuga
Šipuga: Brate,kakav si ti paćko.
20.12.2020 20:58
Miljan
Miljan: Isplakah se.
20.12.2020 21:01
Vuk
Vuk: Da li si ti čuo za obraz, čast, dostojanstvo?
20.12.2020 22:11
Šestan
Šestan: Aj skrati malo sledeći put...
22.12.2020 16:06
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Izdavač:
Srpska narodna čitaonica - Bar