Пише: Драган Гаги Милићевић
Празничне одморе неријетко проведем у Бару и Сутомору. Тако и ове, назови новогодишње. Премда ми је љети овдје кудикамо пријатније. Логично, уосталом, рећи ће свак'. Потрудим се тако да се, док одмарам, онако истински релаксирам "агресивних" медија које сам осуђен да пратим, док друштвене мреже ионако не преферирам.
Ипак, откако постоји, дан не прође а да се макар повремено не "накачим" на Барски портал, чак и онда када друге медије не пратим. Некако ми прија та фина и до краја независна укупна прича, која није само локална.
Уосталом, и да хоће човјек, не може да се прави да не види шта се последњих дана и седмица дешава у Црној Гори. Удар на Цркву Божју дигао је на ноге најмању балканску државу. У Бару, код храма Светог Јована Владимира синоћ хиљаде младих људи са иконама својих славских светаца. Достојанствени, мирни, али истовремено и одлучни да безбожној ђавоиманој мањини не допусте да им преотме оно што је стољећима њихово и њихове Цркве.
Научио мој директор Бобан да му тако често будем "чивилук", па ни телефоне не допушта да угасим у дане одмора. Радознао, па свако мало пита - какво је стање доље ? Не да ми да људски до краја прочитам занимљиво штиво Мома Капора које сам се заинатио да коначно људски довршим. А блаженопочивши Момо ми је био рођак, да се похвалим мало. А да не говорим тек како одморе знају да ми "забибере" Љиљан, Церо, Миљан, Веско... Сваки од њих је прича за себе. Но, тек ћу о њима да пишем.
Него да се вратим мом добром рођу Капору. Не знам зашто, али дуже вријеме већ имам озбиљну потребу да подијелим са онима који читају Барски портал, анегдоту коју је мој рођо забиљежио, а тиче се једног опет нашег заједничког рођака. Херцеговца, дакако. Анегдоту, која истини за вољу није непозната, тим прије јер је у етар отишла из пера великог Капора, који је увијек истицао да је поријеклом из Херцеговине, из билећког села Мириловићи, гдје и сада живе многобројне породице Капора.
Али, нека читају они који је нису читали, а они који јесу, ако им не пада претешко, ето, нека се подсјете.
А Момо је, знамо сви, на веома духовит начин преносио приче из тог краја, о тамошњим људима и њиховом специфичном менталитету и начину живота.
Таква је и прича о нашем заједничком рођаку, неписменом полицајцу из Билеће, који се обогатио у Америци. А она иде овако:
“Обрад Милићевић, родом из села Звјерине у Херцеговини, гдје не успијева ништа друго сем Херцеговаца, одлучи да се 1922. пријави за жандара у Билећи. Прође све испите.
Био је здрав ко дријен, паметан, поштен и храбар, погађао је у мету, трчао брже од осталих, руковао сабљом и бајонетом, бацао најдаље камен с рамена, није пушио ни пио, а био је, као што се зна, из добре фамилије… На крају, пошто га примише у жандаре, требало је да потпише рјешење, али он одби да то учини.
‘Зашто нећеш да потпишеш?’, упиташе га.
‘Не умијем’, одговори. ‘Нијесам писмен’.
‘Како, јадан, нијеси… писмен? Па како ћеш писати пријаве и записнике кад се што деси?’
И тако га и поред свега не примише у жандаре, те се он исели у Америку, куда отпутова италијанским шипом ‘Сан Ђовани ди Месина’ из луке Котор, гдје је неки Дубровчанин, по имену Балтазар Гради, сакупљао Херцеговце за рад у рудницима Бјут Монтане.
Као што каже стара пословица: ‘Херцеговина сав свијет насели, а себе опет не расели.’
Након многих потуцања, Обрад, којем су у Њујорку уписали ново име О’Брајен, тражећи мјесто слично родној Звјерини, насели се на сјеверозападу државе Аризоне, према граници Калифорније, испод планине Кросман. Живио је сиромашно бавећи се оним чим се бавио и на Звјерини – узгајао овце чије је месо продавао у оближњем граду Хаваса Ситију.
Држава Аризона му је дала сто јутара потпуно неплодне земље за симболичну цијену од пет долара.
Једнога дана док је копао велику рупу да направи чатрњу (бистијерну), исту онакву као што је имао у Херцеговини (у том крају није било друге воде сем кишнице), изненада потече нафта. Постао је тако богат преко ноћи.
Саградио је пространу кућу у колонијалном стилу, а за своју душу подигао једну сасвим малу, камену, као што је била она у којој се родио, са огњиштем, гредама и овнујским кожама на којима је спавао сањајући Звјерину.
И тако, дође и дан да се његова компанија споји са "Стандард ојл" компанијом, која је из Феникса послала чувеног адвоката да се потпишу уговори. Али он одби да стави свој потпис!
‘Због чега нећете да потпишете уговор?’, упита га запањени адвокат.
‘Нијесам писмен’, одговори он.
‘Господине О’Брајен’, рече адвокат, ‘ви сте један од најбогатијих људи у Аризони. Шта бисте тек постали да сте знали да пишете!’
‘Постао бих жандар у Билећи’, одговори Обрад.”
