Ћирилица Latinica
13.12.2020.
Колумне

Небеска звона, корона, Бог и Марадона (3)

Аутор: Редакција 0 Оставите коментар

ПИШЕ: Саша Стојановић

Иако се двије године по доласку у Напуљ "мучио" са релативно скромном екипом, Марадона је након титуле свјетског првака и најбољег играча свијета просто натјерао предсједника Наполитанаца Ферлаина да појача играчки кадар и доведе неке играче са којима би се могло покушати напасти толико жељена титула, упркос много јачим саставима Интера (Зенга, Бергоми, Ђузепе Барези, Пасарела, Тардели, Фана, Алтобели, Румениге) и Јувентуса (Такони, Ширеа, Кабрини, Пиоли, Лаудруп, Платини, Алдо Серена) који су словили за неприкосновене фаворите.

Марадона је тражио изазов, а југ Италије, гдје крв лако узаври и гдје се људи поистовећују са њим као са Робином Худом свог времена, у земљи сталних политичких криза гдје сиромаштво тјера на све само да се преживи, гдје је фудбал једина ствар у којој могу пронаћи радост живота, нашао га је. Нашао га је у Напуљу, највећем сиромашном италијанском граду, граду који је једнако мрзио и презирао сјевер и његове богате клубове.

Када је у таквој конкуренцији, објективно слабији, те незаборавне сезоне узео свој први скудето Марадона је за Наполитанце али и читав сиромашни југ постао више од Бога јер "нико не зна да слави као сиротиња", знао је то још из искуства са својом Боком. Запалио је Везув на један другачији начин и та се ерупција никада није и неће угасити. Постао је симбол пркосног и емотивног југа, застава обесправљених и понижених, и остао је то за сва времена упркос неспортском животу који је у једном тренутку почео да живи. Ни дружења са мафијом, ни проводи по клубовима, ни узимање наркотика, ни избјегавање тренинга, нису љубав Наполитанаца према Марадони могли да помуте. То што упркос слави показује људске слабости на неки начин им је давало могућност да се са њим идентификују. И они су то радили свакодневно, пресретајући га, дежурајући испред његове куће, пратећи га по ноћним клубовима, на тренинзима, а нарочито сваке друге недеље када би играли као домаћини. Лично им је купио 50 бубњева да би правили латино-америчку атмосферу на стадиону и убрзо је бројка ултраса на трибини резервисаној за највеће "лудаке" бројала преко 20 хиљада људи.

Сви су у Напуљ долазили са клецајућим кољенима а у то вријеме је СЕРИА А била најјача лига на свијету. Марадона је својим бравурама и фудбалским чаролијама напросто опчинио свијет и свакодневно је био на ступцима свјетске штампе, што због фудбала, што због хировитог начина живота. Многи су у њему налазили сатисфакцију и отпор капитализму и надолазећем империјализму а он није пропуштао ниједну прилику да се са њима поигра.

Када је након другог освојеног скудета његов спортски живот почео да губи смисао морао је да промијени средину и отишао је код свог старог пријатеља Биљарда, назад у Шпанију, овог пута у сунчану Андалузију, тачније у Севиљу. Био је то само неуспјешан бијег од самог себе премда сезона у спортском смислу није била лоша а пласман у Куп УЕФА им је измакао због слабије гол разлике. Вратио се у Аргентину, у Розарио, и потписао за Њуелс Олд Бојс, клуб за који је навијао као дјечак, али је одиграо само пет утакмица, без икаквог учинка.

Проблеми са килограмима, наркотицима и неспортским животом су узимали данак и Марадона више није био ни сопствена сијенка. И таквог, вратила га је у своје редове његова највећа спортска љубав - Бока јуниорс. У двије сезоне одиграо је 30 утакмица и постигао 7 голова. Све чешће повреде и бурне године живота, проведене на терену и ван њега, означиле су крај каријере најбољег и највољенијег сина фудбала који је прве фудбалске кораке направио у Црвеној звезди, додуше не београдској већ локалној "Естреља роха" када је имао само шест година.

У намјери да свој живот забиљежи и на целулоидној траци документарног формата Марадона је као свој лични избор одредио српског редитеља Емира Кустурицу. За потребе снимања тог филма вратио се у Београд први пут након 20. октобра 1982. и присјетио се лоба којим је на Маракани пред 90.000 гледалаца савладао истрчалог Александра Дику Стојановића, тадашњег голмана Црвене звезде, у побједи Барселоне од 4-2 у оквиру другог кола тадашњег Купа побједника купова.

На тој утакмици постигао је још један и Шустеру намјестио оба гола а о мајсторијама које је показао данима су се испредале бајке.

Засигурно је Марадонина највећа заоставштина што је милионе дјеце широм свијета "привео" фудбалу и што смо захваљујући његовим бравурама добили много вансеријских играча који су нас након његове ере својим мајсторством увесељавали и никада нису крили да им је Дијего (био) идол.

Стадион "Сао Паоло" у Напуљу од прије неколико дана носи назив "Диего Армандо Марадона". Носио би га одавно али италијански закон не дозвољава да се грађевине називају по живим људима. И по садашњем закону требала се проћи процедура чекања од 10 година али пошто је у питању вољени Ел Пибе италијанске су власти зажмуриле на оба ока и тако дозволиле Напуљу да испуни свој давнашњи сан.

С друге стране, Аргентинос јуниорс, први Марадонин клуб је то одавно учинио. Аргентински фудбалски савез је одмах свој национални куп назвао његовим именом у намјери да му се реваншира за фудбалску величину и славу коју је проносио широм планете али и разне неправде које су му годинама наношене. На самом крају, највеће поштовање и гест који најбоље говори о величини Дијега Арманда Марадоне, дошао је из редова највећег ривала, Ривер Плејта, чији је капитен Понцио на утакмици националног купа против Розарио Централа носио траку са стилизованим бројем 10, годином Марадониног рођења и знака бесконачности умјесто године смрти.

Нешто што је изгледало немогуће и незамисливо ипак се догодило. Небески Марадона помирио је навијаче Боке и Ривера. Заслужио је то фудбал, заслужила је то Аргентина, заслужио је то и Марадона. Нека почива у вјечности. (крај)

*******
Те 1982. године били смо дјеца и сакупљали смо сличице у албуму "Нарањито" (наранџа-маскота СП у фудбалу) који је био посвећен фудбалском Мундијалу који се одржавао у Шпанији, и сви смо једва чекали да почне, полажући велике наде у нашу (југословенску) репрезентацију, која је у конкуренцији Италије, Данске, Грчке и Луксембурга квалификације завршила на првом мјесту са шест побједа, ремијем 1-1 против Италије у Београду и поразом од исте 2-0 на стадиону "Комунале" у Торину.

Репрезентацију која је отпутовала у Шпанију - Драган Пантелић, Никола Јовановић, Ненад Стојковић, Велимир Зајец, Златко Крмпотић, Милош Хрстић, Иван Гудељ, Едхем Шљиво, Владимир Петровић Пижон, Ивица Шурјак, Сафет Сушић, Златко Вујовић, Вахид Халилхоџић, Милош Шестић, Ратко Свилар, Зоран Вујовић, Јурица Јерковић, Звонко Живковић, Иво Јеролимов, Предраг Пашић, Стјепан Деверић и Иван Пудар, као селектор је предводио Миљан Миљанић, међутим у прилично допадљивој групи у којој су још били домаћин Шпанија, Сјеверна Ирска и Хондурас нисмо успјели да прођемо групу највише захваљујући фамозном данском судији Соренсену који нас је у утакмици против Шпаније буквално покрао.

Данима смо касније плакали тугујући над сопственом судбином док нам је уши парала чувена реченица фудбалског коментатора Милорада Ђурковића после правог шоуа Милоша Шестића и наше пирове побједе над Хондурасом "не зна се кога више да жалимо, нас или Хондурас" алудирајући на то да нам је била потребна побједа од два гола разлике или Хондурасу било која да би се пласирали у други круг и тако (лошу) Шпанију оставили без могућности да се бори за највиши пласман.

Ни Италијани нису сјајно кренули, но за разлику од нас они се нису вратили кући него су се некако, са три ремија, провукли у други круг гдје их је чекала "група смрти" са Аргентином и Бразилом, по систему свако са сваким. До тад бескрвни и непримјетни Азури почистили су "Гаучосе" и (нарочито) "Селесао", првог фаворита првенства (са Зиком, Сократесом, Едером, Фалкаом, Оскаром) захваљујући једном момку из Вићенце којег је селектор Азура Енцо Беарцот повео на првенство на личну одговорност упркос притиску домаће јавности. Тај момак, златни дјечак италијанског фудбала, звао се Паоло Роси. У одлучујућој утакмици за пролаз у полуфинале практично је сам побиједио велики Бразил невјероватним хет-триком и најавио сензацију на Принејима. У полуфиналу је са два гола детронизовао Пољску да би у утакмици за првака свијета начео фаворизоване Панцере у побједи Азура од 3-1 и тако постао први играч икада који је на једном СП проглашен за најбољег стријелца и играча истовремено.

Италија је играла у свом најбољем саставу свих времена по мишљењу фудбалских стручњака: Дино Зоф, Гаетано Ширеа, Клаудио Ђентиле, Фулвио Коловати, Ђузепе Бергоми, Антонио Кабрини, Габријеле Оријали, Бруно Конти, Марко Тардели, Франческо Грацијани, (Алесандро Алтобели), Паоло Роси, а после тог првенства, наравно, сви смо хтјели да будемо Паоло Роси и често смо се око тога свађали па је углавном најјачи имао ту привилегију. Од тада је прошло пуних 38 година, онај албум с почетка приче је одавно попуњен, попуњени су и многи други после њега, много је сличица истапкано сједећи на хладном бетону и због тога добијено батина и прекора, али звезда Паола Росија, златног дјечака италијанског фудбала, никада није потамнила. Нажалост, ових дана је свијет обишла вијест да је засијала на неком другом звезданом небу и да прави друштво Марадони у алеји свјетских првака, а такве звезде увијек сијају јаче. Почивај у вјечној слави велики Паоло Роси, хероју нашег незаборавног дјетињства.

*******
Недавно нас је напустио Бранимир Брана Шћепановић, један од најзначајнијих и најпревођенијих југословенских и српско-црногорских писаца. Рођен је 1937. године у Подгорици а читав радни и животни вијек провео је у Београду. Његово најпознатије дјело "Уста пуна земље" преведено је на све значајније свјетске језике и продато је у више од 100000 примјерака. Такође је познат по новели "Смрт господина Голуже" и роману "Искупљење". Добитник је многих награда за књижевност али и за филмска сценарија, између осталих и за филм "Сутјеска" на Пулском фестивалу 1973.

О Брани Шћепановићу је мали омаж написао и наш некадашњи суграђанин Зоран Живковић који је својевремено био и његов издавач и који је први обавијестио јавност о његовој смрти.

"Када су се јуче у бежанијском Дому за старе, склопиле очи Бранимира Шћепановића, као да је и дефинитивно завршено једно "херојско
доба" српске књижевности. Метеорски засијавши као савременик Андрића и Црњанског, у време Камијеве славе, Брана Шћепановић је тада тај светско еротични апсурд, уметнички аутентичном прозом учинио природно ћириличним, и нашим.

Свој зенит, то "херојско доба" наше књижевности као да је доживело крајем седамдесетих, у најпознатијој књижевној полемици. Њени учесници као да више нису могли да премаше своја ранија дела, а на жалост, ни да много поживе после свега. Брана као да је после те полемике, принудно, или по својој жељи, изашао не само из књижевног, већ и јавног живота уопште. Поживео је проживљавајући много интензивније страсти, које су му загорчавале, али као да су му у усти мах и продужиле живот. Није желео да се осврће на један "растанак познате књижевне генерације", а камоли да после свега, о било коме лоше говори. Од јуче о њему најбоље сведоче књиге, мада ће живети и у необичним сећањима и неизбежним анегдотама којима је обојио животе својих пријатеља. Као и јунак тог изузетног романа српске књижевности "Уста пуна земље" и у сутону живота, Брана је не одустајући, живео попут древног кинеског песника Ли Поа "ловећи" месечев одраз на тој несигурној линији животне воде. А јуче је и стварно отишао..."

*******
Била је зима 1994. и шљакао сам у култном београдском "Таш клубу 202" који је држао Средоје Шљукић Шљука, у то вријеме познати момак са београдског асфалта, и у који су долазили сви који "нешто значе", без изузетка, из свих бранши и друштвених сфера. Ипак, највише је било људи из свијета криминала, музике, спорта и политике, тако сам и упознао Џеја, тог растом малог црнопутог типа којег су из друштва са којим је долазио сви звали Џеки. Елем, мој први сусрет са Џекијем није био баш срдачан, схватио сам то прилично касније, захваљујући урођеној тврдоглавости коју (ти) црногорски крш рођењем "усади" али се завршио "безболно" и с пуно шарма, додуше тространог. 😃

Био је неки трули дан, мислим уторак, кад отприлике мали број људи излази у ноћне клубове јер се сви још лијече од лудог викенда. Међутим, налети Џеј с неким друштвом и сједне на мој рејон. Наруче они пиће, међутим, дође он до шанка и каже ми: слушај сине, додај мени и велику с млеком (тада још није био измишљен термин дојч 🤣). Ја му кажем: нема млека. А он мени: како нема?! Рекох, има млиЈека а млека нема. Он мисли да се зезам али ја не одступам. И поче да се заоштрава ситуација потпуно беспотребно, па каже он мени: идемо сад горе на спрат код Шљуке па њему реци да нема млека. Нема проблема, велим ја њему и ми се лагано пењемо горе (спрат дискотеке на којем се налази и канцеларија са мониторима). Успут ме он убјеђује да не једем го**а, да ћу попити отказ, да ово-оно, али ја ни макац. Дођемо горе, прича он шта је било, Шљука га слуша и кад је завршио каже му: "па брате, видиш да нема млека, данас смо помузли само млијеко", и прсне у смијех. Ту сви прснемо у смијех и каже му Шљука: видиш да је овај мој земо луд, али га волим, добар је момак и врхунски конобар. Него се сад фино "помирите" па да ти гостујеш следећег викенда и да узмемо неку лову.

Силазимо ми доље, смијемо се, ово његово друштво пита га гдје се изгубио. Он им је после ваљда причао шта је било јер сам чуо да се смију у више наврата, а ја и Џеки смо од те ноћи постали другари и увијек је сједио код мене кад год бисмо се срели у неком од београдских клубова у којима сам радио. Када је отварао "Бомбо" на Студентском тргу звао ме је бар десетак пута да радим код њега али сам одбио. Кад то није упалило нудио ми је да будем менаџер али сам и то одбио јер сам тада био у Битеф плато цафеу, на привременом раду у "Звезди", најдражем бг клубу свих времена.

Када сам чуо да је умро Џеј био сам заиста тужан као да ми је неко отео дио сјећања, иако никада нисам слушао музику којом се он бавио. Тај антихерој са друштвене (и животне) маргине, један од најпознатијих Дорћолаца нашег времена ушао је у срца обичних људи не само својим гласом и пјесмом већ и својом природом и људскошћу у коју сам и без легенди које су се препричавале имао прилику да се лично увјерим више пута. Мали растом али велики Џеј у мом ће срцу због неких ствари које нису за јавност заувјек имати своје мјесто.
Нек ти је лака земља и вјечна слава, Легендо!

*******
На нашу све већу жалост одлазе и људи које смо познавали, са којима смо одрастали, дружили се, које смо вољели због оног што су били, баш такве какви су били. Један од таквих људи био је и Смако Рамић, поморац и кафеџија, дугогодишњи власник (по њему) чувене "Луне", једног од првих урбаних кафића изнад булевара у којима смо се дружили, кријући пили и пушили, доводили своје прве дјевојке и увијек били испоштовани од газда-Смака, човјека великог срца, широког као море којим је некада пловио. С обзиром на кумство старином увијек се према мени односио с бригом старијег брата. Али и не само према мени. И према читавом друштву. Не знам ниједног човјека који није волио и поштовао Смака а тек који није био испоштован с његове стране. Одавно већ не идем у Луну али ме је Смаков одлазак затекао. На основу свега што сам чуо надам се да је сада на неком бољем мјесту. Нек су му лака земља и широка небеска пространства баш као што су била мора којима је поносно пловио. Почивај у миру, брате наш.

*******
Да се ова колумна не би претворила у омаже и хронолигије смрти (а што се неизоставно морало забиљежити) потрудила се једна дивна дјевојчица по имену Анастасија. Случај је хтио да се сретнемо у возу за Подгорицу и да из разговора који смо водили закључим да ипак није све изгубљено за овај свијет у коме живимо иако се често чини баш тако. Не односи се то само на склоности ове дивне госпођице, иначе, ученице првог разреда фармације у Бару и средње музичке школе "Андре Навара" у Подгорици гдје учи и вјежба соло пјевање. Не. Њен начин размишљања, надасве лијепо васпитање и оно што ме је заиста изненадило за неког њених година, незаинтересованост за друштвене мреже, учинили су наше, стицајем околности, заједничко путовање, изузетно занимљивим и корисним па сам и ја научио понешто што нисам мислио, нарочито у вријеме кад су сваке школе гурнуте у други план и веома сам захвалан својој младој сапутници на једној дивној лекцији из живота. Желим јој да одлучним кораком настави путем успјеха и да буде примјер свима са којима кроз живот буде долазила у контакт. Једна дјевојчица за примјер свакоме а на понос својим родитељима. Искрене честитке на васпитању.

*******
Коронавирус не бира жртве, вријеме ни мјесто, зато будимо обазриви и одговорни, чувајући своје чувамо и здравље других. Свима који се боре против опаког вируса али и свих других болести желим да као побједници изађу из тих околности и да се здрави врате својим породицама па онда и у друштвени живот, а свим медицинарима да савјесно и одговорно обављају свој дио посла чувајући своје и здравље свих нас.

Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Izdavač:
Srpska narodna čitaonica - Bar