О братству Ђукановића (1); Никако до капетанства
Пише: Драгиша Шоћ - хаџија
Велика је и чувена кућа Ђукановића!
Историја је заувијек упамтила чувене јунаке попут родоначелника Ђукана, сина му Мојаша, чувеног Сердарину Марка (једини је имао звање сердарина) , Милића Грујичина и многе друге.
Остали су упамћени као невјероватно храбри и смјели јунаци, али и врло осиони, пријеки и сујетни људи. Говорило се о њима да су чуда од јунака, али су од њих стрецали, што кажу, "и наши и њихови". Заједничка им је особина неутажива жеђ за првенством. Тако су у планирању хајдучије, у бојевима и свему били испред других и то скоро увијек заслужно, али било је и изузетака.
Поријеклом су са Чева, раније по Озру Озринића из Војнића, али та племенска титула капетана им је често измицала, будући да је још једна славна породица деценијама држала ту титулу.
Ради се о породици Вукотић. Стално су се трвили са Мишковцима ( тако су се збирно звали по мјесту одакле су Вукотићи), око права и првенства за капетанство. Мишковци су били на великом гласу, као и Војнићи и ту су се углавном завршавала сва капетанства.
Међутим, дође вријеме кад се као велики јунак и харамбаша огласи Ђуро Горчинов! Како је био изузетан харамбаша и велики јунак, а први међу бројним братством Ђукановића и свих Војнића подиже глас и оде владици на Цетиње да тражи капетанство.
Владика се замисли рече да ће дати капетанство Војнићима, то јест њему, јер има већ Стевана Перкова за сенатора од Мишковаца, али да ће да размисли и за мало ће га позвати.
Који је био разлог за отезање владике не зна се, али се зна да је Ђуро послије једног рањавања био остављен да вида и лијечи у кући Тодора Андријашевића у селу Размуђу близу Грахова.
Након два мјесеца, оправљен и излијечен побјегао је заједно са Тодоровом женом Зелом! У то вријеме се нарочито тако нешто сматрало нечасним и неопростивим гријехом. Да ли је и то била нека кочница за владику Рада не зна се, али се зна да је питао Стевана Перкова, сенатора и Чевљанина исто као и Ђуро, да ли се слаже да се Ђуру да капетанство.
"Не ја Богами", одговорио је Стеван, (у то вријеме сматран за јунака и бистра човјека каквих је мало било у старој Црној Гори).
"Ђуро јест' јунак, и ту нема спора, али је пријек и набусит, и као такав не може бити капетан" - потцрта Стеван. Што се стварно мотало по у глави владике нико не зна, али прође година и Ђуро не доби капатанство.
Толковаше народ по племену и овако и онако, а Ђуро немајући куд оде на Цетиње право пред владику и пита га - што не даш капетанство Војнићима!
Види владика да је Ђуру стало до капетанства више него живота, али му одговори да не дају Мишковци, а противан је и Стеван Перков.
Расрђен до лудила Ђуро просикта: А што се плаше Вукотићи за капетанство, неће од бољија прећи грђима, боље нека се присјете гувернадурства што га онако женски дадоше Радоњићима. Но ти мени владико дај пасош да идем у Србију.
Тако Ђуро са фамилијом оде и настани се у околини Ваљева, али наврх године досади му Србија и врати се у Црну Гору. Зачуди се свак на Чеву и шире, али и владика, те му поручи да око главарства више не замеће кавгу!
Али Ђуро бијаше изгорио за власт и не хајаше много за ове ријечи, него настави да по Чеву замеће кавге, а владика јако љут поручи да ће сваког ко насиједа на Ђурове зађевице строго казнити, а Ђура ако настави протјерати из Црне Горе.
Но, како Ђура чак ни његови Војнићи послије повратка из Србије нису добро гледали, не остаде му ништа друго него да се покори. Али, његова крв узаври! Никоме се он заправо неће покорити, али му ни пута нема нигдјее, те напусти Чево и ускочи међу турке у Никшић код бега Мушовића....
(Наставља се)
(Аутор је учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
