О братству Ђукановића (2): Сестрићу одсјекао главу да би се Турцима додворио
Пише: Драгиша Шоћ - хаџија
(Наставак)
Знаваху добро Турци Никшићки ко је Ђуро Горчинов, ка што и цијела Црна Гора знаваше! По злу су га добро запамтили!
Посјекао им је 25 глава и жељни бијаху крваве освете. Најрадије би га на колац набили, али паметни, мудри и лукави бег-Мушовић лијепо прими Ђура и обећа му кућу и имање под Требјесом. Но, у себи домишљаше како да ислкористи Ђура да посвађа братсва и племена по Црној Гори.
Не би много времена иза тих лијепих речи, он позва Ђура себи и поче:" Вала Ђуро ми те лијепо примисмо под своје окриље да живиш ка' раван нама, али Алаха ми има много Турака који ти ништа не вјерују, већ мисле да си цетињски шпијун, него би ваљало да са нама пођеш у чету и покажеш своје праве намјере."
Управо се била спремила једна чета турака да иде у Никшићке Рудине да прикупе харач, те Ђура позваше са њима. Црни Ђуро се смрачи и схвати што се од њега тражи, па се истури и храбро рече: "Хвала теби беже на лијепом дочеку, ма добро знади да моја пушка неће пуцати заједно са вашом, а ово мало образа што ми остаде откада сам вами ускочио не да ми пуцати на моју браћу Црногорце, него тражи од мене што ја могу, ако ли не ја ћу и од вас утећи."
Лукави бег Мушовић ћути и ништа не збори, али добро зна да Ђуро више нема куд. Остаде то тако за неко вријеме, али он један дан поново позове Ђура на разговор.
"Турци се, Ђуро, буне због тебе, но је боље послушај ме и крени у чету, или донеси главу неког каурина јер сваки дан кују планове како да те мучки неђе убију. Ајде најбоље у Мишковце и отуд се врати са којом главом, најмања је штета, јер те они и изагнаше из Црне Горе."
Проради у Ђура неки "зорт", нека луда мисао о некој освети и он се једне ноћи лијепо спреми и ускочи у Мишковце и свог даљег сестрића за којега се причало да је умоболан те му главу донесе у Никшић.
Тако он искупи турско гостопримство тешким гријехом. Ово је сазнао Стеван Перков, јер је Ђуро био преноћио код њих кад овај није био кући, али жена његова је у Ђуровој торби видјела главу Мојаша Милића, његова сестрића.
Да би сачувао мир међу братсвима ни Стеван о овоме ником ни ријечи не рече, све док једног дана на Цетињу владика не започе са њим причу. Чуо сам, рече владика, да је Ђуро Горчинов у слижби бега Мушовића и да пријети да ће убити најбољега Чевљанина да се освети за главарство.
Он је, рече Стеван, и веће зло од тога учинио.
-Има три године да је убио сестрића и главу понио бегу у Никшић. - Како уби сестрића Богом брате, до чега га доведе проклето славољубље ? Но, Стеване ћути ником ово не збори да се не би нека чегрст изродила, а ја ћу гледати да домамим Ђура на Цетиње и да га убијем одметника, јер је у њему јунак умро онога дана кад је превјерио!
Владика не часећи посла писмо у Никшић преко озринићког кнеза Муша Николића а њему га је дотурио прјаник Никчевић. У писму рече да се остави Турака и њихова господства и да се врати на Чево да му да капетанство. Повјерова Ђуро владици и дође право на Цетиње, гдје га владика лијепо дочека и послије вечере му рече да се спреми и сјутра са перјаницима иде право на Чево...
Наставља се...
(Аутор је учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
