ПИШЕ: Драгиша Шоћ - хаџија
Редове који слиједе посвећујем Михајлу Пупину. Наравно да нећу писати о његовом ненадмашном научном раду и научним дјелима које нам је оставио, али ми је намјера да покажем његово истинско вјеровање у Христа и Светосавље.
Дакле, о његовој љубави према Творцу неба и земље, која је за њега била необорива и сигурна лука, пристаниште, заштита и радост, дубоко укоријењена и непоколебљива вјера са којом је и за коју је живио и заједно са надом у спасење прешао један од најдужих путева којим је један Србин икада прешао.
Увијек је говорио : „Бог је моја највећа релност и најближа стварност“.
Убијеђен да је комплетан човјек само онај који са Богом ходи Царству небеском! А пред крај живота је рекао : „Нисам ја дошао у Америку да као печалбар зарадим паре, ја сам дошао са знањем, а оно ми је донијело имање“.
Мислим да се његова величина као човјека и научника никако не може сагледати у свој његовој слави и величини, ако се на њега не гледа као на Богоносног човјека и Богослужитеља. Он је у потпуности схватио да само „вјечни Бог“ може дати смисао пролазном човјеку! Овај духовни, научни и физички витез родио се 9. октобра у мирном и питомом банатском селу Идвору од побожних оца Константина и мајке Олимпијаде. Нажалост, од десеторо дјеце колико су их имали само су Михајло и три му сестре - Христина, Персида и Љубица преживјели дјечје болести.
Као што је природно, управо су родитељи учинили највише да се Михајло формира по лику Христовом, одрасте и живи пун вјере, наде, љубави, кроткости, праведности, доброте, смирености, милосрђа и других хришћанских врлина, које све скупа свједоче о његовој нераскидивој вези са Богом.
За све што је у науци открио, а тога је било јако много, био је захвалан Богу и мајци која га је Њему привела! Увијек је за своју мајку говорио да је била веома побожна и да је као ријетко ко познавала и Стари и Нови Завјет. Од најранијег дјетињства је пуно читао и писао.
То привођење Богу и Светом Сави било је кроз крштење и миропомазање у идворској цркви, коју ће као најдржу успомену и најважнији догађај у цијелом животу, непрекидно носити са собом.
Наравно да би сада требало причати о његовом мукотрпном животном путу којим је ходио на начин што је презирао све удобно и материјално важно у корист науке, све до мјеста редовног професора на Колумбија Унивезиту у Њујорку и предсједника Свјетске асоцијације научника на пољу електротехнике, али ја нисам његов биограф и задржаћу се само на темама које ће се у наставку тицати Црне Горе и на крају нашег града - Бара.
„Када би неко могао доказати да је Христ ван истине и кад би заиста истина искључивала Христоса, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином“ - написао је својевремено Пупин.
Његова утврђеност у вјери огледа се кроз још једну реченицу коју је записао: - „ Ја не верујем да постоји Бог, ја знам да постоји Бог и то моје знање је једино које има трајну вредност за мене.“
(Наставља се)
