ПИШЕ: Ранко Бабић
Тајипу се слоши на све стране,
с коца им је, за длаку, утека,
сустопице Гулен за леђима,
држава му цјела, али пола,
отеше му Стамбол и Анкару,
окрвави главу са Асадом,
за Либију Египат му смета.
Грци главе нешто с Америком,
а Персија у договор с Кином,
међу њима планина од пара.
Љуту траву на најљуће ране,
па порече Кемалов аманет.
Не би Кемал турски Ата био,
да је гледо како Тајип гледа.
На коцку би Стамбол да поврати,
потурчену Софију на карту.
Наредан је васељенски фењер.
Мало је памет, хикмет у главу.
***
Сан окруни гордога Тајипа,
би да буде други Сулејмане.
Жури много, ко да је пред главу,
гризе много ал слабо одгриза,
"Веља крушка у грло западне."
Свуда за њим зла крв преостаје.
Хоће барјак да буде исламу!
***
Није Кур"ан да се шњиме игра!
Кад се чита треба дубље орат,
или памет занесе у страну.
Најдубље се чита чистим срцем.
И врлином тешко до Екбера,
а поганством лако до шејтана.
За човјека писана је вјера,
не за звјерад и осталу марву.
Не грди се вјера од човјека,
но (не)човјек своју вјеру грди.
А у оба, по ока памети.
***
Има Софија и на Ловћену,
много мања, а много виша од сестре,
подиже је себи, и нама,
велики владика из малога грма,
фило-софос народне мисли.
Не подиже је,
сама изниче из камена,
ко да је ту од Стварања.
Постаде Ловћен црква,
окамењена вера,
права и славна.
***
Разапињали су и Христа,
а не да сруше завет-капелу.
Од тела остаде симбол.
Од камења постаде симбол.
Неразрушиви.
***
Кад су је, опет, рушили 72-ге,
постиђе их, све,
мубарек Исо,
не хтеде светињу да руши.
Исо је у Кур"ану
име за Исуса (сура 3., ajeти 44-46).
Предубока је то симболика.
***
Имамо и ми "Тајипа",
горег од Тајипа.
Имају ли они Ису?
