"Чево равно - гнијездо јуначко" (2): Како је Симо задужио Светог Петра Цетињског
Пише: Драгиша Шоћ - хаџија
(Наставак)
Дружили се, тако, једном приликом у двору књаз Никола и његов таст, велики војвода Петар Вукотић, а књаз упита Петра: Бога ти Петре реци ми кад је Црној Гори било најтеже ? С
Стаде Петар и мало размисли, па ће: За вријеме Нуман паше Ћуприлића, ја мним!
Мало се поразговараше и поменуше још неке тешке године и велике и славне војне, али и муке и трагедије црногорске. Сложише се да је Петар ипак добро и тачно рекао. Како се кроз разговор поменуше и нека славна имена црногорских јунака, књаз изненада упита Петра: Бога ти речи ми право ко је по теби највећи јунак међу нама свију времена до сада, али немој себе ту мећат ? - мало иронично ће књаз.
Поче се Петар мрштит и помало устезат уз изговоре: - Па, књаже, било је много великих јунака, а свако је јунаштво за себе подвиг...
Али, књаз га пресјече: - Само један, Петре! Симо Кођошија, ја мним!
И, заиста, Симо је био јуначина каква се једном рађа! Главни јунак у чувеним и славним побједама Црногораца у биткама на Мартинићима и Крусима. Једним замахом мача по двојици Турака је избијао јатагане из руку, убио је најмање 50 Турака за које се може потврдити, а кажу да их је било и више у плотунима које су Црногорци испаљивали прије јуриша, у сваком случају више него било који други Црногорац!
Непобједив у мачевању и десна рука Владике Светог Петра Цетињског! Зна се да га нико није изазвао на двобој, а рођеном је сину одсјекао руку до рамена, када га је учио мачевању и говорио о снази и жестини каквом треба сећи Турке. Познат је и случај када је француски маршал Мармон био на Цетињу код владике Петра, гдје су договарали мир и разграничење! Мармон је у једном моменту предложио владици недостојну понуду да уз куповину манастира, купе и вјеру и да сви Црногорци постану унијати!
Настаде мук и сви присутни очекиваху реакцију владике, али Симо устаде и из свог чибука којег је вазда димио приђе маршалу и истресе му пепео на главу, а потом полако приђе вратима и подиже увис мач и, будући да је био дивовски висок, пљоштимице га окрену водоравно, а маршал са пратњом гологлав прође испод мача.
То се сматрало за највеће понижење тог времена!
Исто тако се зна да је папске емисаре дочекао на Крстац и ови су понудили небројено благо да се Црногорци покатоличе и пред Сима истурили силно злато и драгоцјености.
Тада рекоше да је то само мали дио од онога што ће добити цијела Црна Гора и још и војну помоћ да буду одбрамбени ланац према Млечанима.
Овај их отјера и побаца све те понуде за њима, говорећи "Црногорци не љубе ланце".
Касније је и владика Раде употријебио ову реченицу када су му у Риму понудили да цјелива ланце којима је био окован Свети Петар у Ватикану прије погубљења.
На крају се човек мора упитати и да ли би сами Свети Петар Цетињски био толико успјешан у смиривању и гашењу крвне освете и измирења у стотинама размирица међу Црногорцима да није имао оваквог човјека уз себе...
(К р а ј)
(Аутор је учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
