Пише: Хаџи Драгиша Шоћ
Пратио сам из медија велики замах који се деси ономад на улицама Подгорице!
Она готово нестварна количина енергије која се бескорисно изгуби у бесциљном табанању са недефинисаним и неизграђеним назови лидерима нечега што су они дефинисали као грађански бунт, веома препотентно одбацујући било какву примисао да то подигну на политички, а некмоли на национални ниво!
Кад су их Срби натјерали да се уради неки договор и ствар уозбиљи, надмено бацише готове, уцјењивачке споразуме, са израженом жељом да се чак и не сретну са било киме од вођа опозиционог блока.
На крају све се сломи. Чак још и горе - власт је ојачала! Наравно, узалуд сам ја писао и био против бесциљног табанања, као и многи други, узалуд и здрав разум, толико су били задригли у властитој моћи тренутка, ухваћени неодбрањивим самољубљем, да ништа и никога нијесу видјели осим свог огледала!
И тако, потроши се силна енергија са великим знаком питања када ће се поново прикупити.
Лично цијеним, од хиљаду лоших ствари које су директно или индиректно учињене, ипак има једна добра. Нажалост само једна!
Некако смо се брате, избројали у Црној Гори! Зна се колико нас је и ко је зашто! Ко зна да поведе, да организује, да осоколи, да агитује, али и ко има све српско и јуначко, и чисто и поштено у себи, али је поводљив, недовољно проницљив, или превише вјерује!
Не могу рећи да сам превише срећан због свега овога, али то је то! Срећан јесам и срце ми игра кад видим како је пропала игра Дритана, Џемала, Алексе и Кургаша!
Хтјели су да искористе Србе и захваљујући њима да преузму власт.
Та њихова игра, њихова визија те нове државе је сасвим легитимна, али нека се сами изборе за њу.
Пошто сам ја учитељ историје у пензији, желим да останем на свом пољу, па ћу вам испричати једну веома поучну причу за све субјекте који се боре за власт.
...За све наше сестре и браћу који су показали велику храброст и одлучност! Причу која упућује на велику опрезност и озбиљну планираност и предвиђање свих догађаја који се могу одвијати за вријеме борбе. Вјерујем да сви бивши и будући учесници протеста овдје могу пронаћи себе...
У вјековним ратовима између Француза и Енглеза у једном боју код Орлеана појавила се једна обична сеоска дјевојка звана Јованка и по Орлеану - Орлеанка.
Дубоко је вјеровала да се бори за праве вриједности и да јој у томе помаже сам Бог.
Борбу за остварење својих идеала је водила као најбољи и најхрабрији момак. Невјероватно храбра и апсолутно неустрашива, јер је вјеровала да је сам Бог чува, иначе вична оружју, увијек је била испред свих.
Војска коју је она предводила почела је да ређа побједе. Енглези су побјегли из Орлеана и потом из многих градова Француске. Толико је повратила борбени дух у војсци да су се француске војне старјешине отимале са којим од њих да иде у бој.
И, сад, колико год да је народ био са њом одушевљен, војска фасцинирана, Енглези потиснути, ипак је дворска аристократија, плашећи се свом дебаклу одлучила да је се отресе.
Тако је у бици за Компејњ, кад је она на челу јединице излетјела кроз тек отворену капију да би потиснула Енглезе и омогућила другој јединици да се без губитака извуче и оде на друго бојиште, дворски официри су то бурно поздравили, али кад је задатак обављен и требала да се врати у град, пред носем јој је залупљена капија.
Бројни Енглези који су били за петама њој и њеним војницима су их тако издане лако побили!
Моја порука за убудуће је да се све добро процјени, пажљиво испланира, извага, па тек онда демонстрације!
И, запамтите, не постоје мирне и културне, академске промјене власти! То никад нигдје није било!
(Аутор је учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
