Часно је положити главу бранећи Цркву од отимача и антихриста
Пише: Драгиша Шоћ - хаџија
Када сам прије чедрдесетак година купио један омањи маслињак изнад уљаре у Старом Бару,, нисам знао, нити сам могао ни помислити да је на њему остатак, тачније темељи мале црквице посвећене Светом Крсту.
Годину дана отприлике након куповине почео сам исти да уређујем.
Како прије тога није био обрађиван неколико деценија, био је сасвим запуштен. Неколико маслина је било обрасло жбуњем и осушило се, па сам их морао вадити, али сам одмах садио нове. Носио сам воду из ријеке Бунар на мазги и тако их заливао цијело љето, а исто сам поновио и још пар љета. Затим сам ограђивао цијели плац, зидао међе, уложивши поприлично труда и зноја, јер је то било вријеме када сам радио у школи и моје финансијске могућности су биле такве да сам све послове обављао сам, односно уз помоћ оца.
Наравно да сам морао да раскрчим огромнo жбуње (ломине) дивљих купина и осталог растиња које је заузимало највећи дио маслина. У тим радовима сам, крчећи један огромни жбун дивљих купина (драча), на моје изненађење пронашао остатке мање црквице о којој тада нисам знао ништа.
Послије неколико дана посла успио сам да очистим све и указала ми се цијела црква са довољно остатака који су ми указивали на њен изглед, величину, форму и све остало. Покушао сам да консултујем литературу и пронашао сам код Ђурђа Бошковића податке за њу. Помогао ми је и отац који је се сјећао из времена другог Свјетског рата да је била претворена у складиште брашна и да су Италијани имали стражу која се мијењала и непрекидно чувала "магазин".
Занимљиво је да сам приликом рашчишћавања у самом поду црквице испод двије велике састављене камене плоче, када сам покушао врхом крампа да је подигнем - пронашао и скелет човјека који је имао прекрштене руке!
Одмах сам спустио плочу назад и о свему обавијестио тадашњу милицију.
Неколико година потом сам одлучио да црквицу заједно са прилазним путем поклоним Српској православној цркви. Све смо то уз доста перипетија правно-легално завршили и унијели у катастар.
То је уз све остало дар моје породице мојој цркви, мом народу и мојој вери.
Наравно да ове редове не пишем да би себе представио не знам какви дародавцем.
Прави разлог овог осврта, је уз извињење због овог мало дужег увода, тај што сам се у тој Цркви Часног Крста на крст заклео да је нећу по цијену мог живота дати отмачима и атихристима.
Јавно изјављујем да ће ми бити част да будем у њој и убијен и да тако часно и као човјек свршим мој живот чувајући своју цркву и своју веру.
Мали сам и нејак да заштитим све цркве, али ову "моју" хоћу и нека ми то буде задње.
За све моје године сам се доста наживио и знам да ме чека распадање по болницама и болештине од којих се не може оздравити.
Послије свих мојих личних трагедија, али и трагедија мог народа и моје вјере којима сам свједок, бићу чак и захвалан сваком' ко ме докрајчи на олтару моје црквице. Од никога не тражим ни помоћ, ни одобравање, од никог никакву жртву! Ово је мој избор! Како ја видим ствари, ово је моја судбина Богом дата! И ја јој са радошћу хрлим.
(Аутор је учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим")
