Ћирилица Latinica
01.02.2021.
Колумне

Јованаде (III): Није Русија што мислимо да је*

Аутор: Редакција 0 Оставите коментар

Пише: Јован Пламенац


Ово је писмо подршке Олегу Анатољевичу Платонову, предсједнику Свесловенског савеза и директору Института руске цивилизације, који је у Русији недавно осуђен на 4 године условног затвора, са роком провјере од 3 године. У септембру 2017. године обијена је канцеларији Института руске цивилизације, извршен је претрес и одузети су компјутери.   Платонов је осуђен због књиге која је објављена 1999. године и потом још десетак пута, па и на другим језицима. Осуђен је и за књигу коју је лектурисао, али је одбио да је објави. Три пута је Истражитељ од Тужиоца тражио да обустави кривични поступак, али узалуд. Два пута је доношена ослобађајућа пресуда, јер је Истражни комитет поднио фалсификоване доказе. Посљедњи пут, суд је вратио Истражном комитету овај предмет, а на захтјев Тужилаштва он је враћен на поновну истрагу, без нових доказа. На крају, донијета је пресуда по основу такозваног „руског“ члана 282, неке врсте вербалног деликта. У Думи је покренута иницијатива да се из руског законодавства уклони овај члан, који је реликт времена комунизма. Ријечи Сергеја Николајевича Бабурина, предсједника Међународног словенског савјета и Међународне словенске академије, бившег потпредсједника Думе, свједоче о природи прогона Олега Анатољевича Платонова: „Прогон искрених руских родољуба од стране руских државних органа не јача ауторитет власти, већ наноси тежак ударац њеној легитимности. Позивамо руску јавност да буде свјесна, да се у вријеме када око Русије њени историјски непријатељи формирају нову ‘гвоздену завјесу’ од политичких режима обузетих љутом русофобијом, налазе унутрашње снаге које подривају јединство власти и народа, које својим дјеловањем и одлукама распаљују реалну међунационалну мржњу и узајамно неповјерење. Покушавају да заплаше руски народ, да га натјерају да се правда, да престане да вјерује власти. Социјална и национална консолидација Русије су угрожене. Будимо будни! Равнодушност и немијешање у ово што се догађа смртно су опасни!“ Није помогло ни писмо које је копредседник Управног одбора Удружења књижевника Русије, члан Президијума Свјетског руског народног сабора, први лаурет Патријаршијске књижевне премије, Владимир Николајевич Крупин, упутио председнику Владимиру Владимировичу Путину тражећи од њега заштиту Олега Анатољевича Платонова. Очито, ријеч је о политичкој позадини процеса против Платонова који тврди да је његово страдање произашло из политичке наруџбине ционистичког лобија.

Црногорски народ недавно је са својих леђа скинуо тродеценијски режим Мила Ђукановића. Била је то новопаганска глобалистичка хидра која је на власти остајала криминилизацијом изборног процеса: лажним изборним списковима који нијесу били доступни опозицији, те поткупљивањем, притисцима и уцјенама бирача, али она се увукла и у лобање не малог броја људи у овог европској држави од свега 650.000 становника. Људи режима обогатили су се нелегалним пословима и пљачкашком приватизацијом државних предузећа. Шверц дроге и дувана, и други противзаконити послови изродили су криминалне кланове који, по угледу на сицилијанску мафију, имају своје плаћене заштитнике у полицији и судству. У међусобним обрачунима ових кланова убијен је велики број људи, а починиоци нијесу пронађени, као ни убице више политичких противника режима.

„Демократски“ Запад све вријеме подржавао је режим чији је апсолутни господар био Мило Ђукановић; жмурио је на сво његово безакоње. Заузврат, режим је одвојио Црну Гору од Србије, референдумом 2006. године који је организован по безаконом моделу политичких избора, и потом је увео у НАТО, противно вољи 85 одсто њених грађана, изгласавањем у Скупштини. Ђукановићев режим је забио нож у леђа Србији, признавши за државу њену покрајину Косово, и Русији, завевши јој санкције. Широко је отворио врата либералној идеологији Запада бруталном силом уводећи у традиционално, хришћанско, црногорско друштво педерастију као мјеру цивилизацијске вриједности: јавним манифестацијама које је штитила антитерористичка полицијска јединица, у мејнстрим медијима, али и у школским уџбеницима.

Црногорци су етнички Срби. Након Другог свјетског рата режим Јосипа Броза Тита насилно издваја Црногорце у посебну нацију. Тај процес не само да је наставио него је и надградио режим Мила Ђукановића: у школске уџбенике и науку унијета је историографија над којом је извршен идеолошки инжењеринг и њоме, као из топова, мејнстрим медији бомбардују црногорски народ. Српски језик, којим говоре Црногорци, преименован је у „црногорски“, а ћирилично писмо је избачено како из школских уџбеника тако и из јавне употребе. Ђукановићев режим, бљутави уцијењени слуга Запада, свим силама власти, не само политички него и цивилизацијски, одвајао је Црногорце од њихове словенске, једнокрвне и једновјерне браће (како је то говорио највећи Црногорац икада свети Петар Цетињски) – Срба и Руса. Режим је сурфовао на подјели Црногораца на националне Србе и националне Црногорце, коју је све вријеме поспјешивао.

 
У духовном одвајању Црногораца од њихових предака, пред том својеврстном „генетском модификацијом“, режиму Мила Ђукановића био је остао само још један противник – Српска православна црква, у чијој духовној јуристдистичкој надлежности је и Црна Гора. Осјећајући се моћним, заштићен својим евроатлантским покровитељем чије интересе је спроводио, самим крајем 2019. године, уз хапшење опозиционих посланика у скупштинској сали, режимски посланици изгласали су закон који је предвидио отимање имовине Српске православне цркве и њено укњижење у државно власништво, као и њено потпуно обесправљење. И онда се догодило нешто што никада није нигдје у свијету: потлачени народ у огромном броју, у величанственим литијама, изашао је на улице широм Црне Горе. Дух Свети продисао је у Црној Гори и ослободио народ страха. Епилог те слободе био је пораз режима Мила Ђукановића на изборима 30. августа 2020. године, иако су организовани по правилима која је тај режим успоставио и са бирачким списковима које је он сачинио.

Све вријеме свог страдања под Ђукановићевим режимом, православни црногорски народ гледао је у Русију као своју спаситељицу, као што је гледао још од времена Петра Великог, када је непрестано био притиснут турским окупатором који му је наметао своју исламску вјеру. Једнокрвна и једновјерна Русија пуно пута је помогла Црногорцима да се одупру турској сили, не само у ратовима, него и помажући Цркву књигама и утварима, и шаљући јој новаца за њене манастире и цркве. Русија је помогла Црној Гори да оснује своје прве школе, али и да се избори са „гладним годинама“, да народ не би прелазио у ислам да би се прехранио. Бивало је и када Русија није могла помоћи, да њени интереси империјалне силе не би били угрожени. Али, и тада у Црногорцима љубав према Русији није сплашњавала. Као ни у ово вријеме, када је Русија међу првим државама признала независност Црне Горе након референдума 2006. године, иако је та независност насилно остварена и иако је тако црногорски народ препуштен на милост и немилост криминогеном режиму Мила Ђукановића. Ту подршку Ђукановићевом режиму црногорски народ правдао је остацима Јељцинове квинслишке власти у државним структурама Русије.

На нашу огромну жалост, ових дана се показало да је „дубока држава“ у Русији и даље и те како жива. Показало се да је наша мајка Русија, наша вјековна заштитница, и даље у чељустима материјалистичке глобалистичке идеологије од које је црногорски народ много пострадао у вријеме Ђукановићевог режима, а и даље страда јер је тај режим сада „дубока држава“, док нова власт не показује снагу, па ни озбиљну вољу, да се са том идеологијом избори и у опасности је да јој и сама потпадне.

Захваљујући својој снажној армији, Русија има државни, политички суверенитет. Међутим, један „детаљ“ ових дана показао је колико Русија културолошки и духовно није суверена, колико је њена аутентична цивилизација нагрижена русофобном, по својој суштини богоодступном и богоборном глобалистичком идеологијом, која се накалемила на совјетску комунистичку. Показао је и колико је Русија рањива, колико је непријатељ православних Словена дубоко пенетрирао у њене структуре власти. Баш као и у малој Црној Гори, која ни у чему (осим празном формом) није суверена држава.

Олег Анатољевич Платонов, родољуб који је своју посвећеност отаџбини и роду доказао грандиозним дјелом, због тог дјела у данашњој Русији је осуђен. Платонов је предсједник Свесловенског савеза и директор Института руске цивилизације од његовог оснивања прије 27. година. За то вријеме Институт је објавио преко 500 томова који научно аргументовано свједоче аутентичност руске православне цивилизације, од тога преко 50 чији је он аутор. Ово импресивно дјело чини Платонова – човјеком институцијом. То је човјек који је још за свог земаљског живота заслужио да му руски народ подигне споменике широм своје државе. А њега је Пресњенски рејонски суд осудио. Уз Платонова, осуђен је и историчар Валериј Михаилович Јерчак. Ова пресуда је у духу црногорских судова под влашћу режима Мила Ђукановића. Она је огромно разочарење црногорског родољубивог народа приврженог хришћанској словенској цивилизацији у руску државу. Олег Анатољевич показао се „лакмус папиром“ који је учинио видивим антихришћански дух у актуелној руској власти, који биће руског народа разара попут канцера.

 

*Објављено у „Руском вестнику“ 29. јануара ове године под насловом „Страдање праведног Олега“ http://www.rv.ru/content.php3?id=13713

Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Izdavač:
Srpska narodna čitaonica - Bar