Не, нема џукела међу псима! Има луталица. Џукела нема. Никако! И они најзапуштенији пси које свакодневно срећемо улицама градова и насеља, жртве су немарности људи.
Можемо та четворонога створења да мање или више волимо, или не волимо, али….
Џукела је некако пријемчивија одредница односно карактерна особина за „човјека“.
Џукела је, рецимо, недавно отровала Џекија. Пса омиљеног у насељу, који је, иако мјешанац, неодољиво подсјећао на златног ретривера.
Неиживљен, са несумњиво снажним трајним психичким посљедицама из ко зна колико суморне властите прошлости, џукац је донио одлуку да Стефана, Милицу, Душана и Јану тако сурово казни што ће им усмртити љубимца с којим су практично расли. Пса који за осам година живота никада сувишно ни лануо није, а камоли да је на некога насрнуо. Чак ни онда када би препознао џукеле у људском облику. Знао је и њих да презре.
Немам никакву дилему да је Џекију IQ био вишеструко већи него његовом џелату. Добронамјернији је био и према људској врсти од свог крвника, сасвим несумњиво. А биједа од џелата, имала је и учитеља.
Стара поњава, доказано искусна у убијању недужних бића, обезбиједила је смртоносни отров, како би учинила услугу антихристу. Убица убици учинио услугу. Дакле, „модерном“ терминологијом казано, у питању је удружени злочиначки подухват двије подгузне муве, наизглед финих манира. Примитивизам је овдје намјеран, да не буде забуне.
Надаље, свјестан да манир осветољубивости који ме донекле карактерише и није у најбољем духу хришћанства, негдје проналазим утјеху у мисли бесмртног владике и пјесника, Светог Тајновица Ловћенског, када каже : „Зло чинити, од зла бранећи се, ту злочинства нема никаквога“.
Далеко од тога да ми је и у примисли примјена било какве силе зарад намирења правде, али свакако да нећу бити претужан ако џукела Божјом вољом плати цијену мржње и злобе којима је обузет (а). Најзад, близак ми је и Толстој који сваку примјену силе сматра злом, без обзира на узрок, тако да џукелетина може мирно да спава. Или бар да се тако понаша.
Признајем, иако сам као новинар објавио поприличан број прилога о случајевима тровања паса на подручју са којег извјештавам за различите медије, нисам никада имао до краја најискренију емоцију на реакције утучених власника, што ми након случаја са Џекијем помало и савјест чини немирном. И због тога се кајем. А, то је, нека ми буде дозвољено да нескромно констатујем, ипак хришћански!
Миленко Јовановић
