Ћирилица Latinica
19.12.2018.
Култура

Сјећање на Божидара Фића Филиповића

Аутор: Редакција 4 Оставите коментар

Пише: Светозар Ђуришић, пјесник

 

Већ је подоста времена, откако је прекрила тмина, улицу Попа Дукљанина, лише оних који данас тамо живе.

Не дај Боже да неко помисли да желим или слутим неко зло, већ овако започињем запис, да бих указао на свјетлост и моћ којом је та улица зрачила и освјетљавала кроз трансформаторе и светионике који су свијетлили мудрошћу, добијеном директно од небеских сила и ту свјетлост исијавали на све који су је достојни.

Ријеч је била та небеска свјетлост, изговарана или пак она записана, свеједно.

Као комшије и пријатељи у тој улици становали су и живјели и у приближно блиском времену преселили се на небо, тројица визионара и мудраца чија је свјетлост духа кроз записе, путописе, љетописе, била довољна да освијетли цијели Бар, а некмоли улицу Попа Дукљанина, за кога заправо није ни утврђено да је под тим именом заиста и постојао.

Они о којима слови овај запис засигурно јесу.

Отмени џентлмен духа, уважени професор енглеског језика, Жарко Кењић, заљубљеник у енглеску поезију, обожавалац и преводилац Киплинга, чији је на његов начин преведени „АКО“ служио као манифест Божјих заповјести свима које су поруке и поуке тог текста дотицале.

Новинар и путописац, Боем и Бард, чији су записи о људским судбинама, кружили Балканом и Европом, као онај „Старац и море“, чија је свака писана ријеч зрачила, као фреска или икона, окачена о небо и представљала лијек за све понижене и увријеђене. Жива реинкарнација Хемингвеја, велики бос, Божидар Боле Милошевић, харизматични и омиљени дописник новинске куће „Политика“.

Те, баштован, калемар и расадник, свих облика писане ријечи, нарочито оних кроз поезију, помагач, усмјеривач, лектор и коректор и приређивач многобројних наслова, цијела покретна библиотека, под именима оних који су по његову помоћ долазили, а он свесрдно жртвујући своје вријеме, као и мноштво својих стихова утканих у њихове књиге, доброчинством и Божјом тајном надарени, изузетни пјесник Божидар Филиповић - Фићо.

Овај запис је, умјесто предговора, за други по реду часопис за културу, који објављује, Удружење књижевника и умјетника, „Неказано“, посвећен управо Фићу, једном од утемељивача Првог барског књижевног клуба као хронолошки спис по сјећањима његових сарадника и блиских пријатеља.

У оним бурним временима послије земљотреса '79, Бар као град оживљава и доживљава промјене у свим сегментима живота његових становника.

Утемељен је Радио Бар, о чему нешто касније.

Велики трансфузиониста крви и доброте, Љубо Јоличић у окриљу барске луке оснива Клуб добровољних давалаца крви и те како потребан и Бару и Црној Гори, а и ондашњој домовини Југославији.

Јоличић -громада од човјека –као и Клуб постају права институција доброчинства. На жалост Јоличић прерано одлази из наших жиовта остављајући превелику празнину.

Затим мислилац и филозоф, Новица Пекић, који такође прерано са осмјехом на лицу одлази у сусрет Господу.

Покретна енциклопедија мудрости, са Сократовским ставом, али са особеним стилом, како је о њему говорио професор филозофије, исто тако прерано почивши, Роберт Тијанић, чији брат Ненад, данас отац Лазара емитује и исијава Божју свјетлост са Свете горе и Хиландара за све који су те свјетлости достојни.

Отвара се и први књижевни клуб гдје један од утемељивача уз сада почившег Владимира Павићевића био је и Божидар Филиповић. Припомогли су и Слободан Вучковић, Рајко Јоличић, и сви они који су били на било који начин везани за писану ријеч. Бројни дописници из Радио Бара, предвођени Миодрагом Лекићем – Ћакијем, који се касније бави професуром на Универзитету у Риму, дипломатијом која га уводи у политику у којој и данас истрајава борећи се са вјетрењачама, али како год се буде збило, оставиће за собом господствене трагове.

Његовим путем кренуо је и Василије Лалошевић, али са мање харизме и моћи.

Те Аћим Вишњић, који исувише гласно улази и у културу и у политику, па се оклизнуо о сопствену прејаку ријеч и стрмоглавио са висова Голије, па преко Бара, „Спужа“ и Србије, домогао неке Есенске грофовије, гдје се данас бави баштованством и гајењем љековитог биља које му уз поезију служи за лијечење бројних ожиљака, које је борећи се за правду и истину оставила „политика“ на његову напаћену душу, али му није сломила дух и вјеру у исправност његових идеала.

Затим, истраживачки новинар, дописник и извјештач са ратишта 90-их, Јован Пламенац, о коме је његов и наш пријатељ Момо Поповић, данас почивши, а тада један од уредника у барском радију, врсни интелектуалац и аутор бројних књига кроз које је овјековјечио свој Спич и Спичане, говорио да је Јованов највећи успјех и заслуга што је открио гдје се налазе мошти Светог Јована Владимира. Данас је Пламенац ухљебљен при Митрополији, гдје са звањем протојереја чинодејствује у епархији којој припада и црква на Румији, те самим тим постаје њен заштитник.

Одвише је мудар, да не би знао, да је црква на Румији под Божјом присмотром, која је као и Кеопсова пирамида израсла, да би вјечно трајала. Заштићена Божјом свјетлошћу са оне стране од језера из Пречисте Крајинске, гдје су столовали Владимир и Косара, од мора новоизграђеним и величанственим храмом Светог Јована Владимира у коме данас мошти овога свеца одишу миомиром и служе за причест свима који вјерују у Господа. Изградњу храма нарочито је помагао доброчинитељ почивши Веселин Лаковић.

Са јужне стране одбљесцима свјетлости који и данас исијавају са згаришта многобројних цркава у древноме граду Свачу у коме је и сам Владимир столовао, које су у дим завиле дивље монголске хорде, прије много вјекова у својим крвавим походима.

Директном везом са свјетлошћу Свете Ловћенске планине гдје и данас искомадано свето камење зрачи испод искомадане капеле која је представљала громобран над Црном Гором која је тада сва била Божја црква, а капела на Ловћену била Гравуља, завршни цријеп на њеноме крову.

Неимарскм руком Мила Драговића који уз помоћ војске која је била у распадању, и уз благослов Митрополита Амфилохија, који вођен Божјом руком охрабрује њено обнављање, од камења које су вјековима приносили вјерници све три конфесије о Тројчиноме дану, узносећи и крст на коме је погубљен Свети Јован Владимир, који завјетно чува и данас породица Андровић из села Микулића испод Румије у сусједству цркве Светог Николе и Руског манастира.

А изнад Бара сија Румија и црква данас заслепљује све оне који нису вјерни Господу, оне спремне на њено рушење незнајући да су под анатемом сви рушитељи Божјих храмова било којој вјери припадали, заједно са својим потомством.

А под Божјим благословом сви градитељи, а уз њих и Иса Бјелопољац, који ни по какву цијену не хтједе да руши Ловћенску капелу, те се тиме уписа у књигу бесмртних.

Знају то ови нови емисари, контролори и господари наших живота и судбина и за то нерадо кидишу, иако су изњихани из колијевке атеизма.

Књижевни клуб у Бару је изњедрио много пјесника чији су се стихови разасули широм оне некадашње Југославије.

Наслоњени на „Секцију радника писаца“ из Подгорице која се бавила и издавачком дјелатношћу, чији је идејни творац Рајко Шћепановић, добар човјек и недовољно испоштовани пјесник, потпомогнут од чланова Барског књижевног клуба, нарочито од Владимира Павићевића и Фића, сви су данас на жалост почивши, и сви су били у издавачном савјету и призивали пјеснике широм Црне Горе да се укључе у заједничка дружења, нарочито кроз манифестацију под називом „Пругом Београд – Бар“, гдје су се упознавали „са браћом која лутају“ како је пјеснике називао у својим стиховима легендарни Тин Ујевић.

Објављено је толико наслова и књига чијем броју нијесу могли конкурисати чак ни они из Удружења књижевника Црне Горе, а све на дар умјетности.

Књижевни клуб у Бару био је утемељивач – Барског љетописа – који је изњедрио и Фестивал поезије за дјецу „Под Старом маслином“ и зачетник многих будућих фестивала. Божидар Филиповић је био један од протагониста тог фестивала, а касније и један од Лауреата - носилац „Маслиновог вијенца“, заштитног знака тог фестивала.

Члан клуба био је и Драгиша Симовић, глумац који је од пајаца израстао у мудраца и постао обавезни члан жирија у свим културним дешавањима. Велики Фићов пријатељ и брат.

Клубу је припадала и новинарка и уредница у Радио Бару, професорка и пјесникиња, недавно преминула, Недјељка Цица Павловић више пута награђивана нарочито за пјесме о вину на Фестивалу у Вирпазару гдје је освајала више награда, а награде за прво мјесто на том фестивалу освајали су и Рајко Јоличић, Божидар Филиповић, као и аутор ових редова.

Велики допринос клубу у организацијском смислу као и кроз више објављених књига учинио ј еуважени господин на ширим просторима популарни афористичар, сада почивши, Рако Никчевић.

 Рајко Јоличић је својим стиховима опјевао Црну Гору, а за оно откриће, да „небо није нигдје плаво као изнад Црне Горе“ заслужио је и Миљковићеву награду за књижевност.

Рајко са три шешира поезије испуњена сатиром, хумором и хуманошћу.

Затим, наследник легендарног Бошка Милошевића у дописништву „Политике“, један од главних уредника у Раидо Бару, Милан Вујовић, господар из сјенке свих културних дешавања у Бару, романописац и приповједач, аутор многих прича о суживоту и сједињавању духа житеља све три конфесије, те Бар постаје изузетно мјесто право рајско насеље, са заштитним знаком јединства, које нису могле промијенити ни оне ратне године 90-их.

Чак су и приче и анегдоте Сенада Карађузовића из Старог Бара, иако са вишом умјетничком вредношћу, остале у сијенци Вујовићевих остварења. Његове врцаве приче и анегдоте о Микици Машановићу, сада почившем, барском универзалном спортисти, шерету и боему су примјер како јунаци из свакидашњих живота кроз писану ријеч о њима, проналазе пут за вјечност.

Весна Шошкић дугогодишња сарадница и уредница по многим телевизијама, сада директор Радио Бара уз Јованку Матуновић Љубенко, професорицу Српско-хрватског језика и сликарку, и уз Гордану Лековић докторку књижевних наука, постају изврсни модератори на бројним промоцијама поезије.

Добитник бројних награда, између осталих и побједник на „Струшким Вечерима Поезије“, превођен на више језика, изузетни творац и познавалац поезије, и овогодишњи Лауреат Маслиновог вијенца на фестивалу Под старом маслином, Мирослав Јовановић Тимотијев, чије књиге за дјецу, по својој вредности, врцавости идеја и едукативности, претендују да постану обавезна лектира на радост дјеце и свих.

То је поезија која узвисује и узноси у више сазнајне духовне сфере и свјетове, али се пјесник не узноси већ остаје стамен у својој скромности.

Пјесници радо поздрављају и Игора Ремса тренутно настањеног у Франкфурту, припадника многих клубова по земљи и дијаспори, чија је поезија освајала многобројне престижне награде и превођена на много свјетских језика, који нас повремено подсјети, на „Тајне Етрурске тишине“, на радост свих љубитеља врхунске поезије.

Бјелопољац и Баранин настањен у Канади, Ранко Радовић, највише награђивани и најпревођенији савремени пјесник са ових простора, чији одбљесци бројних одликовања имају златан сјај којима озарују лица својих многобројних пријатеља. Носилац „Златног витеза Јесењина“ највећег признања за поезију која се додјељује за обогаћивање духовном поезијом свих словенских језика, што је велики помак у књижевности, и служи на дар свеукупној умјетности.

Скоро сви пјесници бившег, а и садашњег Књижевног клуба у Бару задојени су духом космополитизма, али су 90-их скоро сви стали у одбрану оног дијела народа коме су по рођењу припадали, а над којим се вјечито надноси сила и неправда, и скоро сви учествовали по разним митинзима, бакљадама и барикадама и ожиљке тих неправди лијечили кроз поезију.

Има много чланова књижевних клубова који нису обухваћени овим записом већ је аутор највише обратио пажњу на Фићове најближе пријатеље са ових простора.

Надолазе нове снаге на старим основама, које предводи некадашњи војник Лабуд Лончар, данас врсни пјесник и оснивач Удружења „Неказано“ које се бави и издавачком дјелатношћу и за двије године објављује преко сто наслова својим члановима широм земље и дијаспоре стичући углед и увећавајући своје чланство.

Нови члан је већ остварени пјесник љубавне поезије Срђан Лековић.

Добар човјек и на путу да буде добар пјесник, Младен Бабовић.

И Александар Јовановић врцави хумориста, афористичар са више објављених књига.

Будући пјесник нове Шехерзаде – Мишко Вучинић.

Боем и винопија, пјесник и глумац Владимир Церовић.

По свему скромна Наташа Лечић.

Увијек пријатељски настројен Васко Јанковић, аутор многобројних књига о мору и поморцима.

Те по Фићовом упутству и препоруци приликом приређивања за штампу књиге кратких прича негдје 90-их, аутора Жарка Маровића,  овај прелази на писање историјских романа, и већ ових дана у своме другом допуњеном издању кроз свог „Непера“, писац лусцидно исмијава све оне који постају познати и признати, а по вредностима својих дјела то не заслужују.

Незаобилазни пријатељ клуба, пјесник са више објављених књига, Невен Милаковић, који се највише остварио кроз духовну поезију, а његов сонетни вијенац о Румији и Бару неће бити пјеснички превазиђен за још много времена.

У клубу су и чланови уређивачког одбора од којих ћу поменти само становнике Бара, Стевана Стијовића и Славка Спаића.

Клуб сарађује са „Словољубљем“ које је формирало Барско просвјетно културно друштво у окриљу црквене општине.

Клуб помажу и послeници из Културног центра, а нарочито Ћазим Никезић и Милун Лутовац.

Припомаже и Анто Баковић некадашњи први фотограф града, хроничар града а данас уредник портала „Једро“ који свакодневно региструје и емитује најновије догађаје.

И политичари су наклоњени, нарочито ова нова гарнитура, освјежена доброћудним Цаканом, и сином оног умјереног, одмјереног, по свему скромног господина Раичевића, који ако је судити по ономе „по јутру се дан познаје“ обећава једнакост и правду за све грађане.

Почасни члан Удружења „Неказано“ је и аутор овога текста који је своје таленте највише трошио на вино и кафане, којему су данас најбољи пријатељи - Цигани -, највише због оног њиховог транспарента 90-их – „Не дајте се браћо Срби, Роми су уз вас“ што је тугом испунило његову душу, јер дјеца природе који поштују само законе природе, на које гледају као на непотребни привезак човјечанства.

Народ слободарског духа на савјести цијелог човјечанства.

Затим пси, који га прате и по селу и по граду указујући му почаст као Диогену и пјесници, јер им не представља никакву конкуренцију, а они вјерују у његову добру душу и искрену пјесничку ријеч.

Фићо, овај запис сам продужио, присјећајући се оног пожртвовања и гостпоримства које си са својом женом Ранком указивао не само мени већ и многобројним боемима и умјетницима различитих профила из разних крајева Југославије, који су твоју кућу доживљавали као уточиште и скоро као кафану„Веселицу“ ковачницу многобројних пријатељстава, све на рачун тебе и твоје породице.

Присјећам се оних тренутака када би Ранка послије испраћаја угошћених пријатеља, кренула у прекор због великих трошкова, јер сте због малих прихода живјели на кредитима, па би ти, онако у твом стилу, одговарао да би волио да јој олакшаш постојећу муку, али да ти напросто, не умијеш да се свађаш. Она би сва у сузама, кроз оно „јадна ја“, али и у смијеху јер те воли и разумије, отишла у собу код дјеце, да уз њихову љубав смирује своју узнемирену душу. Сада Ранка лијечи тугу за твојим прераним одласком шетајући своју унучад као права отмена дама барским улицама и ужива срећу коју је по свему заслужила.

Срећан је испуњен твој живот све до задњих дана боловања. Оставио си пуну кућу и здраву породицу.

Фићо, све више постајем опширан, а највише ме задржава онај топли стисак твоје руке, на дан прије твог одласка на небо, вишеминутни стисак твоје руке која је подрхтавала, што од мојих суза, што од поруке којом си ми инстиктивно показивао како си вјеровао у наше пријатељство.

Збогом Фићо, па нам и даље сијај са небеса, као што си својом добротом зрачио за живота.

 

Барски портал

Фото:Аналитика

 

Коментари
Rajko
Rajko: Izuzetan osvrt o uglavnom dobrim ljudima. Fico je zasluzio da mu budemo vjecno zahvalni i sjecamo se njegove ljudske i knjizevnicke velicine. No neka si Djurisicu onako crmnicki, podsjetio ko je ko bio, u tvom tekstu nije milo nekima fizicki zivima, sto si ih hvalio, jer ce im sadasnje tate i mentori uzet za zlo. Pozdrav od brata Crmnicanina za slavnu Kulu Djurisica
19.12.2018 12:12
Neven Milaković
Neven Milaković: Zahvaljujem, Svetozara, za prijateljske riječi, no uz moje ime nikako ne pristaje epitet "nezaobilazni". Realnosti bi više odgovaralo "najzaobilaženiji".
19.12.2018 14:32
Komso
Komso : Veliki si Nevene, to sto si okruzen ljubomrom, bas te briga, imas dar od Boga i svojih predaka, koji drugi nece imati ni za 20 koljena ako ih budu imali. No, glavu visoko, sve dodje na svoje. Tvoju i Svetovu poeziju obozavaju svi koji ista znaju o pismenosti. Sveto te voli, a vidim i Ti Njega. Niezbjezan si, koliko god se trudis da ne budes. Ne znam ostale, bar ne vecini pomenutih, ali mi je dosta ti i Sveto.
19.12.2018 19:03
Drndoje
Drndoje: Tako Sveto, sveta kuco, rode najblizi Svetog Pavla Djurisica!!! Kome Pavle nije mio, o mirašu ti visio !!!
20.12.2018 00:10
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Издавач:
Српска народна читаоница - Бар