Ћирилица Latinica
17.05.2019.
Спорт

Баранка сјутра суди одбојкашкa финалa Лиге шампиона: Соњи се снови испунили

Аутор: Редакција 2 Оставите коментар

На спектаклу какав европска клупска одбојка још није имала – суперфиналу Лиге шампиона у обје конкуренције, које је на програму 18. маја у Берлину, представника ће имати и Црна Гора. Правду на женском финалу између Новаре и Конељана као други судија дијелиће Соња Симоновска.

И то није све. Симоновска ће бити и „челенџ” судија на мушком финалу између Зенита и Лубеа.

Биће то још једно велико признање за нашег арбитра, те потврда да је Соња израсла у једног од најбољих судија у Европи.

„Морам да признам да нисам очекивала да ћу судити финале”, каже Симоновска. „У мене су много више вјеровале неке моје другарице и другови, колегинице и пријатељи, него ја. Увијек су ми говорили да ме „чека” финале, али нисам баш очекивала да ће то бити сада. Кад радиш овај посао и ако га радиш добро, нормално је да очекујеш да судиш неко велико такмичење, али да ме на почетку сезоне неко питао да ли очекујем да судим финале, рекла бих му – не!”

Неочекивано је, како истиче, и почела да се бави суђењем.

„Почела сам на наговор прослављеног судије Драгана Грбића. Док сам још играла, он је, вјероватно по некој мојој харизми, осјетио да бих ја то могла да радим. Кад ми је први пут то понудио, нисам могла да вјерујем. Питала сам се – што ја сад да судим кад играм одбојку, какво суђење. У Црној Гори је тада било неколико старијих колега, које сам знала, па рекох – ајде да пробам.”

Бити женски судија у Црној Гори деведесетих година прошлог вијека није била баш уобичајена појава.

„Нисам баш сигурна, али мислим да сам била прва жена у свим спортовима у Црној Гори која је кренула да суди. Било је то 1994. године. Био је то прави бум. Наша средина, Црна Гора, била је тотално затворена за тако нешто, постављало се питање „откуд сад жена да суди”.

Почела сам да судим неким млађим категоријама као други судија. Средине као што су Подгорица, Будва или Бар су то прихватиле, али кад сам пошла на сјевер Црне Горе, рецимо у Мојковац, то је тек био шоу. Тамо никако нису могли да замисле да им суди жена. Када сам први пут дошла тамо, мислили су да ћу нешто да пишем, а ја сам била први судија! Чак ми је пришао човјек из гледалишта и питао ме: „Што ћеш ти овдје”. Ја сам узвратила: „А што ћеш ти овдје? Ја ћу да судим.” А он каже: „Ти да судиш?” Кад сам се попела на столицу, дошао је испод мене и казао: „Пази како судиш”. А ја њему: „Ти ћеш да ми кажеш. Ајде тамо”.

Увијек сам била темпераментна за наше прилике. Мислили су да ћу да се препаднем, али кад сам ушла у те воде рекла сам себи – или ћеш радити како треба, или нећеш радити тај посао. Увијек сам слушала себе, а ако сам направила грешку није ме било срамота да признам да сам погријешила. Мислим да и играчи и тренери више цијене када признате грешку и ако треба поновите поен, него кад истрајавате у одлукама иако сте свјесни да нисте у праву.”

Управо због тога што је жена, Соња је у почетку своје судијске каријере била под будном пажњом…

 „Када сам се појавила, мислим да су мушкарци били мало сујетни, чак и моје колеге. Сигурно да је многима било драго што сам кренула да судим, али многи су били сујетни, вјероватно сматрајући да ћу се лакше „провући”. Али, мислим да се нисам тек тако „провукла”, морала сам да докажем да сам много боља од свих да бих завриједила поштовање. Моја срећа је што сам у Југославији, па онда и у заједници Србија и Црна Гора, учила од најбољих и гледала како суде најбољи. Поготово Драган Грбић.

Прва правила одбојкашке игре ми је он поклонио. Тада је био међународни судија и написао ми је: „Да једнога дана судимо у истом рангу”. Када сам то видјела, помислила сам да нема шансе да се то мени деси. Он је био судијска институција у Југославији. А ја тек почела да судим. Али, била сам упорна.”

Југославија је тада била свјетска сила у одбојци, што је за Соњу била олакшавајућа околност.

“Наметнула сам себи обавезу да учим, ишла сам на велике турнире за млађе категорије. Почела сам да судим у Црногорској лиги, па онда у Првој Б савезној лиги. У савезном рангу прије мене судиле су још Зорица Бијелић, Зорица Лазић и Сузана Моро, али ја сам била прва из Црне Горе.

Била сам задовољна како сам судила Прву Б лигу, Владо Симоновић и ја смо били заједно, а он је сада један од најбољих судија на свијету. Заједно смо ушли на Прву А лигу, што ми је било неочекивано. Тада су Будванска ривијера и Будућност играле своје најбоље утакмице. Док смо били заједничка држава нисам имала шансу да судим тако нешто, јер сам тек била ушла на А лигу, али имала сам обичај да гледам сваки њихов дерби против Војводине, Звезде, Партизана, Краљева… А те утакмице судиле су наше најбоље судије.

„Крала” сам занат, гледала како у којој ситуацији поступају тренери, како играчи, а како судије. Некад ми се чинило да неке ситуације боље видим него судије, али то сам задржавала за себе. Гледањем сам највише учила, а онда и разговором, причом. Кад разјасниш све ситуције, онда дођеш до правог закључка.”

Посебна прича су, каже Симоновска, црногорски „вјечити дербији” између Будванске ривијере и Будућности.

„Србија и Црна Гора су се разишле 2006. године, а Будућност и Будванска ривијера су били велики клубови и неко је морао да суди њихове међусобне утакмице. Пошто сам судила Прву лигу, мени су указали повјерење. Сјећам се мог првог великог меча, било је то финале Купа Црне Горе у Бијелом Пољу.

Садашњи предсједник Одбојкашког савеза Црне Горе Цветко Пајковић био је тренер Будванске ривијере, а Будућност је водио Игор Колаковић. Никада то нећу заборавити, имам и снимак тог меча. Тада сам себи поставила задатак – или ћеш да постанеш судија, или ћеш да баталиш. У таквој прилици знаш на чему си – или можеш или не можеш.

Нисам жељела да слушам хвалоспјеве, терен најбоље доказује какав си и што си. Ту утакмицу судила сам са Слобом Ковачевићем, а касније сам у тим дербијима била пар са Аном Рајковић. Утакмица је била за сладокусце. Играна је у пет сетова, дворана је била пуна. На крају је Будућност узела Куп, добивши пети сет резултатом 15:13. Послије меча добила сам много позива из Србије, од бивших колега, од делегата који су гледали меч на сателиту, од мојих другарица које су играле у Пољској, Италији… Мени је требала реална критика, а они су ме похвалили и знала сам да сам добро одрадила посао. Наредне три године Будућност и Будванска ривијера су имале пуно добрих међусобних утакмица и дербија које сам судила и у том периоду израсла сам у доброг судију.”

 Симоновска је судила на првим Европским играма у Бакуу 2015. године, потом на сениорском Европском првенству за мушкарце, а већ четири године дијели правду у Лиги шампиона.

„Углавном је то за мене било неочекивано. Уједно је то била велика част, јер сам се нашла међу најбољима. Са задовољством се сјећам и финала Свјетског првенства за јуниорке прије двије године у Аргентини, између Италије и Доминиканске Републике, које сам судила са колегиницом из Кореје Џо-Хе Кенг. Био је то фантастичан меч, атомска одбојка у пет сетова. Ни тада нисам очекивала да ћу судити у финалу.

У Санта Феу сам судила дерби између Бразила и Аргентине, била сам први судија, а колега из Француске је био други. Атмосфера је била као на фудбалским утакмицама између тих репрезентација!

Прије почетка, репрезентације нису дуго излазиле на терен, ваљда ниједна није жељела да изађе прва. То је неки њихов рат, кажу да би тако било и кад би играли кликера. Тада смо 10 минута каснили са почетком утакмице, а ја сам натјерала делегата да изведе екипе. И то је био феноменалан меч.”

Увођењем „челенџа” судијама је олакшан посао, али и сада има ситуација када није једноставно пресудити коме треба да припадне поен.

„Најтеже је донијети одлуку да ли је блок-аут. На нашој лиги сигурно ми промакне нека таква ситуација, кад играч неће да призна да га је лопта дотакла. У међународним утакмицама „челенџ” систем нам је пуно помогао, јер ни ми не можемо све да видимо, поготово у мушкој одбојци, јер су то навјероватно брзе лопте. Чак ни линијске судије не могу увијек да виде све како треба. Увођење „челенџа” је олакшало посао и судијама, и тренерима, и играчима. Сви смо мирнији, то је феноменална ствар.”

Осим што се рекреира играјући тенис, Симоновска се за финале посебно припрема.

„Посљедњих 15-20 дана спремам се на неки мој начин, гледајући на лап-топу све могуће утакмице, исјечке „челенџа”… Сад је завршница италијанског плеј-офа и може штошта да се види. Гледам и Новару и Конељано, како се понашају играчи, ко се „пеца”, а ко не, како се мијењају, како тренери реагују на наше одлуке… Све то улази у припрему, иако је свака утакмица прича за себе. Увијек може да се деси нека ситуација која се никада прије тога није догодила. Тако може да буде и на финалу, као што се дешава и на утакмицама у нашој лиги. Нон-стоп читам правила, стално понављам инструкције које добијамо.”

А на питање коме је теже судити, мушкарцима или женама, Соња одговара:

„Мени је лакше и љепше судити мушкарцима. Али, у принципу је теже судити мушкарцима, мада врхунска женска одбојка готово ништа не заостаје за мушком.”

Наш најбољи арбитар је одборник у барској скупштини, бавила се приватним бизнисом, а дуго је била тренер млађих категорија.

„Репрезентативка Србије Силвија Поповић, која је освојила злато и на Свјетском првенству и на Европском шампионату, мој је играч, тренирала је код мене”, истиче Симоновска.

Одбојкашки савез приредио је пријем за Соњу Симоновску уочи њеног одласка на суперфинале Лиге шампиона.

„Захвална сам Савезу на томе, можда ја и нисам свјесна значаја који има суперфинале. Мени све то некако дође нормално, јер је то посао који волим. Ту сам и трајем зато што много волим одбојку. Не радим то из неког интереса и због новца, него просто због тога што је волим. Одбојка ми је донијела много лијепих пријатељстава, путовања, дружења… Жао ми је кад данас видим млађе колеге које би вољеле да буду на мојем мјесту, али неће да дају ништа да би дошле до тога. Ја сам судила и пријатељске, и тренинг утакмице да бих напредовала, да бих стално себе усавршавала”, закључује Симоновска.

ОСЦГ је поносан на успјех Соње Симоновске и жели јој да суди још пуно великих утакмица и такмичења.

„С обзиром на дугогодишње искуство и квалитет, Соња је сасвим заслужено изабрана да суди финале Лиге шампиона. Све је то заслужила преданим радом и љубављу према одбојци. Судила је све велике утакмице у некадашњој Југославији, нарочито мечеве између Будванске ривијере и Будућности, на којима је било за то вријеме непојмљиво много публике, набоја и одличног квалитета играча и квалита одбојке.

Имала је пуно и времена и простора да као први судија напредује и учи, а мислим да је израсла у стварно одличног судију. Финале Лиге шампиона је прво награда за њу, а онда и велика част и задовољство за Одбојкашки савез Црне Горе, јер ћемо имати свог представника на једном таквом догађају. Честитамо јој и желимо још финала у наставку каријере”, казао је предсједник ОСЦГ Цветко Пајковић.

www.odbojka.me 

 

Коментари
Ана
Ана: Честитке. Велико признање за наш Бар.
17.05.2019 09:21
Robin hud
Robin hud: Bravo za Sonju, sve cestitke to je tvoj uspjeh a I grad Bar je ponosan na tebe I sve sportiste Koji svojim uspjesima raklamiraju nas grad. A kakvi smo MI barani nikakvi zalosno Ali istinito Kad izadje clanak o Bozu Crti ili Danijeli o kakvom ubistvu nekog mafijasa po 100 pregleda a ovaj clanak do sad samo jedan to govori na kojem nivou funkcionise provincija. Jo's jednom Bravo za Sonju I portal.
18.05.2019 11:54
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Издвајамо
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Издавач:
Српска народна читаоница - Бар