Ћирилица Latinica
28.01.2018.
Спорт

Браћа Павићевић - творци барског кошаркашког чуда

Аутор: Редакција 1 Оставите коментар

Крилатица да је карактер судбина можда и најбоље описује спортски пут браће Павићевић, Михаила и Ђорђа, креатора кошаркашког чуда из Бара о којем ових дана бруји спортска јавност бивше велике Југославије.

Пет кола прије краја АБА лиге, њихов Морнар чврсто држи четврто мјесто регионалног шампионата које води у плеј-оф и на добром је путу да оствари запажен резултат у ФИБА Еурокупу. Игра барског -АБА лигаша, при том, плијени атрактивношћу али и прије свега самопоуздањем које им је донијело три везане побједе у гостима у мечевима на којима су губили по 20-ак поена.

Управо је самопоуздање најпрепознатљивија заједничка црта и старијег Михаила и млађег Ђорђија, уз неизмјерну љубав и посвећеност кошарци која их је довела у позицију да клуб који није државни па чак ни градски пројекат, и иза којег не стоји ниједан моћан спонзор, доведу међу топ четири екипе једног од најквалиттнијих клупских такмичења Европе.

„Када причамо о успјеху Морнара не треба да нас стављате у исту раван. Било би непоштено - ја живим од кошарке и пут ме водио од Баре, преко Београда, Хелсинкија, Кипра, Кине... За сво то вријеме Ђоко је био у Бару и стрпљиво градио, улагао огромна средства да би клуб био на овом нивоу на којем је сада. Зато ми запара уши кад ваше колеге напишу или кажу 'пулени Михаила Павићевића'. Нису они моји, већ изабраници Ђорђија и Михаила. Тим редом“, каже шеф струке Морнара.

На помен њихове посебне везе, братске али и кошаркашке, Пајо, како стратега Морнара зову у његовом родном граду, каже да може да призна да има браће која су сложна као он и Ђорђије, али не и да има сложнијих од њих двојице.

„Ми смо као један и то носимо из породице која нам је светиња. Из тог односа произашла је и ова прича“, додаје Михаило.

На повратку Михаила у матични клуб из Лиаонинга са којим је стигао до финала кинеског првенства, инсистирао је управо Ђорђе.

„Ова комбинација коју смо направили прошле године се показала изванредном. Пајо је водио све тренинге а ја сам био присутан ту из свог угла, водио утакмице. И у таквој ситуацији смо налазили одлична решења и слагали се, изборили опстанак у дебитансткој сезони а ове године нам иде много боље и све је лакше“, надовезује се Ђорђије „кривећи“ старијег брата да га је „заразио“ љубављу према кошарци.

Он подсјећа на Михаилову изјаву са почетка припрема минулог љета да је такмичарски циљ пласман у плеј оф АБА лиге.

„Рекао је то након само пар тренинга и забранио да се помиње ријеч опстанак. Поносан сам на то што смо створили, и на људе око нас. Велико повјерење између нас је обострано, прије свега моје у њега. Пајо је ипак потпуно професионално посвећен и ја могу да разграничим такав однос од жеље коју ја имам за кошарком. Кад радиш свој посао, када га знаш отворен је пут ка успјеху више него када се учиш у ходу“, каже млађи од браће Павићевић, који како наглашава Михаило, упркос томе што обавља и функцију менаџера клуба не пропушта као члан стручног штаба ниједан тренинг.

Резултатски и организациони успон Морнара стигао је након преокрета који подсјећа на оне којима су Барани ове сезоне долазили до побједе на гостовањима Партизану, ФМП-у, МЗТ-у...

У последњим годинама трајања државне заједнице Србије и Црне Горе „кошаркашки понос Бара“, како у граду под Румијом зову свој најпопуларнији спортски колектив, био је практично пред гашењем. Спасила га је група барских привредника али је и тај модел финансирања кратко потрајао. Клуб спонзора почео је брзо да да бива све малобројнији док сав терет финансирања клуба није спао је на Ђорђија Павићевића.

„У једном тренутку људи који су финансирали клуб нису више могли да прате финансијске потребе Морнара. У том тренутку остао сам сам захваљујући томе што је моја финансијска ситуација у том периоду била боља. Негдје у то вријеме преломили смо и да мијењамо план подстакути једном специфичном ситуацијом: имали смо 17 репрезентативаца стасалих у нашем клубу а да су то сви прећуткивали да би све заслуге приписали себи. Тај моменат је додатно подгријао жељу да докажемо да смо и ми кадри за већи ранг такмичења. Испланирали смо стратегију за прављење тима и организације која ће да нам омогући пласман у АБА лигу за двије године. Испоставило се да је план био добар“, прича Ђорђије.

Посебан мотив је био, како каже алфа и омега Морнара, да докаже „да и ми у Бару знамо кошарку, и у тренерском и у организационом смислу, боље од неких који нису поштовали наш допринос“.

„Овим резултатима у АБА лиги смо то потврдили. За кратко вријеме смо направили и резултате и атмосферу и услове... Били смо добри домаћини Суперкупа и знамо да све екипе једва чекају да поново гостују у Бару. То импонује свима нама у клубу“, коментарише Ђорђије уз опаску да и када би Морнар до краја сезоне изгубио све утакмице ово би била историјска сезона за кошарку у Бару.

У Морнару, међутим, не намјеравају да стану.

„Не постављамо себи горње границе. Ако нас буду подржали финансијски, односно омогућили да будемо на том плану на приближно истом нивоу као што су Звезда, Цедевита или Будућност, можда дођемо у ситуацију да постанемо кандидат за освајање АБА лиге. Када се ради на прави начин, ако је финансијска подлога таква да се свако може да ради свој дио посла, онда могу да се дају и овакве изјаве“, наглашава Ђорђије и додаје „кад се држите свога посла, можете да се надате да ћете да успијете“.

„Има доста клубова чији власници, финансијери нису људи из кошарке. Воле овај спорт и подржавају га, али долази до раскорака између знања и амбиција, уложеног и резултата. Има екипа у које је много уложено, да их не помињем, а чији резултати не одговарају ни изблиза средствима која су у њих „усута“. Ово што ми правимо са са скромним буџетом, је такав резултат да чак и неки људи који су, да се тако изразим, из врха државе, не могу да повјерују шта смо постигли“, додаје млађи Павићевић.

Као један од пресудних фактора успјеха Морнара, поред наведених, Пајо истиче феноменалан осјећај за кошарку његовог млађег брата.

„Сви се чуде како с тако малим буџетом доводимо тако добре играче. То је Ђокова заслуга. Помажем му из искуства у раду са сранцима, али он има феноменалан осјећај за игру и играче и то је оно што не можете да нађете у књигама. Тога једноставно нема у стручној литератури – или имаш или немаш тај таленат. Примјер: Отишао је да гледа Роса у Тиват када је овај са својим старим тимом гостовао Теоду у балканској лиги. И одмах ме је звао и рекао „страшан играч“. Знао сам да ту нема грешке“, описује Михаило.

Као најбољу илустрацију менаџерског дара свог млађег брата поменуо је избор Уроша Луковића.

„Када смо га ангажовали, а Ђоко га је одабрао, имали смо стотине позива са савјетима - гдје њега, он је лијен. Погледајте шта се испоставило – Урош је, да се изразим еуфемизмом, на утакмицама све осим лијен“, прокоментарисао је Михаило.

 

Браћа Павићевић била су прије три деценије ударни тандем Морнара у годинама када се барски клуб борио за пласман у кошаркашку елиту бивше СФРЈ. Михаило је био кошгетер који је редовно убацивао 40 и више поена и када није било тројки, док је Ђорђије играо на позицији плејмекера. Пајо се сложио са нашом оцјеном да на сличан начин функционишу и сада када мечеве Морнара посматрају са клупе.

„Има тога, пренијели смо тај однос са терена, он плејмекера, а ја бескомпромисног „трпача“, „скорера“. Он је смиренији. Камо среће да сам имао његову нарав. Даље бих догурао. Али разлике су неминовне и међу браћом. Оне нас тјерају да заједнички правимо боље резултате“, коментарише Михаило, који је већ деценијама познат као један од најтемпераментнијих тренера са ових простора.

Каже да је свјестан свог темперамента и признаје да и од пријатеља добија савјете да мирније проживљава меч.

„На такве савјете често подсјетим на примјер Жељка Обрадовића. Код њега нема разлике када води најобичнију лигашку утакмицу од финала. Имате осјећај да ће да експлодира, а он је најбољи свих времена. Могао би да сједи као Фил Џексон и да му нико ништа не пребаци. Али то је он. Ни ја не могу да будем неко други. Гледао сам другачије тренере - губи им екипа 30 разлике а они мирно сједе. Мени је то непојмљиво, да сам предсједник клуба а то да видим, одмах би му дао отказ“, прича Михаило.

О својој темпераментној комуникацији са играчима каже: „Не бјежим од свог карактера, знам да није нимало лак, али кад играчи схвате колико желим да дају максимум, све почне боље да функционише. Лакше трпе моју вику и све. То им одмах и кажем – добро је док вичем на тебе, забрини се кад ућутим“.

Разговор са Павићевићима водили смо уочи и током уводног дијела претпоследњег тренинга пред велики црногорски дерби. Позивна атмосфера у сали за то вријеме могла се препознати и на лицима играча, тренера али и неколико чланова управе. Пајо се на нашу примједбу да се добра хемија у екипи препознаје и на тренингу, надовезује признањем да је тај потенцијал препознао још љетос и да је баш зато био оптимиста.

„На почетку припрема видио сам невјероватну радну атмосферу, и на основу тога сам закључио да имамо право на наду да можемо да подигнемо љествицу, иако смо имали са сасвимнови тим. Знам да сам врло захтјеван као тренер али да би нешто постигли морате да вјерујете у то што радите. Ја сам вјеровао у наш рад. Кад сам рекао да ћемо да нападнемо пласман у плеј оф, требало је издржати скептичне коментаре дијела јавности. Али, нисам од оних који су са много озбиљнијим буџетом од нашег прокламовали како им је такмичарски циљ опстанак да би успјех био већи ако остваре бољи резултат. То је чиста демагодија и ја нисам од оних који је примјењују“, коментарише старији Павићевић уз признање да му се таква искреност није добро враћала кроз каријеру.

„Нисам дипломата иако сам однедавно добио и такву функцију“, нашалио се Михаило алудирајући на своје звање почасног конзула Финске у Црној Гори.

Шеф струке Морнара постао је и препознатљив у АБА лиги по свом, на овим просторима не баш често практикованом систему игре. Причу на ову тему, старији Павићевић, међутим, није желио да уздиже на ниво „више математике“.

„Тренерски посао је једноставан – треба поставити одговарајући систем у складу са профилом играча којима располажеш. Ако ту погријешиш онда си ушао у погрешан воз и што више путујеш даље си и од зацртаног циља. Потврдило се да смо поставили добар систем. Зато смо испочетка били симпатични, па онда изненађујући а сада се наше партије и резултати већ третирају као нормални. На овом трагу, увијек стојим на оној да је било какав систем бољи од најбоље импровизације. То се потврђује великим бројем мечева који смо добили у неизвјесној завршници. Парафразирао бих Била Беличика, колегу из америчког фудбала, тренера Њу Ингланда, који каже да када дође кључни период меча играчи могу да буду уморни али не и систем“, каже уз осмјех Михаило.

На констатацију да систем по којем функционише Морнар више личи на америчку него југословенску школу кошарке, Павићевић се присјетио савјета који је добио од легендарног тренера Слободана Пиве Ивковића.

„Као млад тренер питао сам га а савјет у ком правцу да развијам свој систем игре и добио луцидан одговор – „комшија ту не могу да ти помогнем, то мораш сам. Никога не копирај. У шуми си, имаш знање али мораш да нађеш свој пут да изађеш на чистину“, рекао ми је Пива. Тада сам се опредијелио за транзицијску брзу кошарку са много шутева за три поена. То је сада доминантна кошарка, правац који је попримио још већу димензију појавом Стефа Карија и Голден Стејта, систем у којем се помало губи улога центра“, додаје Михаило уз признање да је потпуно окренут америчкој школи кошарке.

„Уз дужно поштовање европске кошарке али мислим да све што је ново долази из САД. Шпанци су показали сјајне мечеве у финалима са америчким дрим тимом управо када су прихватили тај систем. То је атрактивна кошарка коју сви воле, истина и ризична кошарка за коју треба имати и храбрости. Треба бити обазрив јер је танка линија између брзе и уличне игре и све брзо може да пређе у ону „опен-даwн“ кошарку. Ми ту држимо контролу да се увијек зна шта радимо ма колико брза игра била. Али, играчи знају мој принцип - ако си сам и не шутнеш идеш на клупу“, објашњава Михаило.

Један од специфичних детаља „Морнаровог система“ који форсирају Павићевићи је и не придавање превелике пажње скаутингу противника.

„Ова игра на два фронта, натјерала нас је да примијенимо систем тренинга који се практикује у НБА. Између утакмица, то су углавном тренинзи опоравка у које не укључујемо велику „науку“ око скаутинга ривала, односно укојима не оптерећујемо играче најситнијим детаљима игре противника. Не губимо многов времена на то, добију основне информације како треба да играмо у нападу а много смо више фокусирани на своју игру. Од тренера Конектиката Џима Калхуна добио сам сјајан савјет - чим више причаш о противнику него о себи стављаш свој тим у подређени положај. Не кажем да је мој систем најбољи али за сада функционише добро“, каже шеф струке Морнара и додаје да га чини пресрећним што види да његови изабраници уживају у игри.

„Кад то видимо, уживамо и ми у стручном штабу, ужива публика“, закључује Павићевић.

Породична атмосфера у Морнару адут је АБА лигаша из Бара не само због чињенице да двије најважније функције у клубу покривају браћа Павићевић. Управу клуба чине људи који су вишедеценијски пријатељи и чланови барског кошаркашког братства које је под Румијом исковано још прије 40 година када је у овом граду храм „краљице игара“ била сала основне школе Југославија са 300 мјеста у којој је мечеве Морнара пратило никад мање од 2,000 људи.

Управо у тој надреалној атмосфери, у којој се подједнако знојило на паркету и на трибинама, мали лучки град на југу Јадрана заслужио је епитет кошаркашког, што ће деценијама касније потврђивати лансирањем НБА асова Николе Вучевића и Саше Павловића,некадашњег репрезентативца СРЈ и капитена Партизана Ђура Остојића (данас потпредсједник и главни оперативац Морнара), Младена Шекуларца...

Они Барани који су имали привилегију да доживе кошаркашку страст из сале ОШ Југославија 80-их година прошлог вијека, и данас дишу уз Морнар. Ђорђије Павићевић не скрива да му је сан да у свој родни Бар врати кошаркашку грозницу из времена када је био плеј Морнара. Резултатски и организационо одавно је успио у томе, а у неким мечевима атмосфера у Тополици била је не мање грозничава од оне од прије три деценије када је барски клуб играо утакмице за пласман у елиту.

„Бар је минулих двадесетак година доживио велике демографске промјене, од лучког градића постао је највећи приморски град на овом дијелу јадранске обале. Овај подвиг клуба треба да послужи и као фактор у грађењу новог имиџа града. Свјестан сам да кошарком не можемо преко ноћи да уздигнемо дух јединства, љубави и припадности граду као што смо 80-их када је Бар био дупло или тродупло мањи. Али путујемо у том правцу и надам се да ће и они који не препознају сада Морнар као свој, ускоро видјети да чинимо нешто што је добро и за њих“, прокоментарисао је на крају разговора Ђорђије Павићевић.

Извор: Мондо

 

Коментари
Kemo
Kemo: Odlicno, dobri sportisti
28.01.2018 12:23
Оставите коментар
Име / надимак:
Коментар:
Latinična verzija
Пишите нам
Редакција:
redakcija@barskiportal.com

Уредник:
urednik@barskiportal.com
Подијелите садржај на:
Издавач:
Српска народна читаоница - Бар