Светиње у Спичу (Сутомору са околином) - задужбине Немањића

СВ. МИТАР (ДИМИТРИЈЕ) НА НЕХАЈУ

Нехај је хридина (230 м) на југоисточној страни усамљене планине Вељег града, на којој је почетком XIV вијека подигнута црква Св. Димитрија.

Нешто касније подигнуте су и неке одбрамбене куле а дјелимично и бедеми. Подизање цркве и основе тврђаве везују се за краља Милутина Немањића. Милутин је хтио да подигне цркву и град на источној страни Вељег Града, изнад самог Нехаја.

Црква Св. Димитрија је из исте грађевинске епохе као и цркве Св. Текле, Св. Петке у Спичанском пољу и Св. Петке у Горњем Шушњу. Истих је димензија, сем што је нешто нижа и издуженија. Једина је црква на овом терену која је била фреско сликана.

Још 1933. када је црква обнављана, назирале су се контуре појединих фресака, а посебно се издвајала фреска Пресвете Богородице на источној страни цркве, изнад олтара. Била је, као и остале цркве из тога периода, покривена плочама неједнаке величине и облика.

Кад су Турци обнављали Нехај (1859-62) скинули су камени покров, покрили цркву цријепом каналицом и преуредили је за барутану. Испред улазних врата цркве дозидана су два зида у правом углу (са западне и сјеверне стране) и тај простор покрили да послужи као стражарница. Било је то осигурање од јаких вијавица да не покисну прах и друга муниција.

Апсида (олтар) остављена је покривена са каменим плочама. На цркви су три прозора, један на олтарској апсиди и два на лађи (наосу) лијево и десно од олтарске преграде.

Уз јужни зид цркве, с унутрашње стране, била је озидана гробница до пода, али је била пуна шута. Кроз шут се могла наћи нека људска кост. Старији причају да су аустријски стручњаци скинули плочу изнад улазних врата Нехаја и однијели је са још неким плочама. Да је плоча сачувана знали бисмо нешто више о Нехају и цркви Св. Димитрија.

И аустријска војска (једна чета) користила је цркву за смјештај муниције. Нешто прије предаје кључа од цркве попу Ђуру Поповићу, муниција је експлодирала у цркви, разнијела је дио изнад улазних врата и потресла цркву. Кажу гром ударио и запалио муницију.

И тако је црква онеспособљена за богослужења. Санација је, како већ напоменусмо, обављена 1933. од прилога и личног рада појединаца и средстава православне црквене општине. У земљотресу 1979. године црква је толико растрешена да, само благодарећи армираном бетону по крову, није сасвим срушена.

Црква СВ. Текле

Црква Св. Текле (у народу Св. Ћекле), у Папанима, је добро сачувана грађевина, коју стручњаци датирају на крај XIII или почетак XIV вијека. Малих је димензија: 6 x 3 м, као и остале цркве из тог периода. Зидана је на рустичан начин од ломљеног камена и доста је ниска.

Покривена је каменим плочама. На јужном зиду близу олтарске апсиде има један прозор, а један исто такав изнад улазних врата цркве. Звоник за једно звоно, приграђен је много касније, највјероватније за аустроугарске окупације. Око цркве је гробље за претежнији дио Спича, православних и католика.

Испред улазних врата цркве су гробнице. Испред иконостаса православног олтара, на солеји, је гробница арцибискупа Ђорге (1697-1700). Надгробна плоча је, рељефасто обрађен лик арцибискупа у богослужбеном орнату са митром на глави.

Арцибискуп је носио браду па је отуда и католичко свештенство у Спичу тада носило браде. Богослужења се врше повремено и према потреби, сваки на свом олтару, прво православни, па католици.

Црква СВ. Петке у Спичанском пољу

Црква Св. Петке, сада скоро већ обухваћена кућама новог Сутомора, је изразити представник градитељске епохе XIII/XIV вијека. Једнобродна црква, чији је брод засведен преломљеним сводом подухваћеним по средини ојачавајућим луком. Представља упрошћени тип цркве Св. Текле.

Висина јој је, у односу на остале димензије, релативно наглашена. Засвођена је сигом (туфом). Камен је ипак нешто боље обликован него на осталим црквама из тог периода. Пада у очи да кроз спољне зидове нијесу испуњене празнине гдје су биле скеле привезане приликом градње.

Ова црква је ван насеља, завјетна или пронијерска. А пронијара је било у Спичу. Како је била ван насеља није служила за редовна богослужења, већ само на дан светитељке којој је посвећена. Стога није дорађивана. Постоје подаци да је саграђена око 1280. године, и задужбина је тада младог принца Милутина Немањића.

Црква СВ. Петке у Горњем Шушању

Из ове цркве су почињале и ту су завршаване процесије кроз Шушањ и до Раца, за који манастир су Шушањани били особито осјећајно везани.
Само што има дозидан тријем са западне стране који је отворен. Око цркве је гробље. И гроб паладина из тога доба.

Из ове цркве су почињале и ту су завршаване процесије кроз Шушањ и до Раца, за који манастир су Шушањани били особито осјећајно везани. Јер је Шушањ био у средњем вијеку манастирско село.

Црква СВ. Андрије у Брци

Црква Св. Андрије у Брци, по подацима којима располажемо, је такође из периода Немањића, као и остале цркве у Спичу. По монаху Орбинију, која цитира арцибискуп барски Марко Ђорга, код цркве је сахрањен спрски краљ Владислав (1234-43).

Брца је због обиља воде и лијепих башта била увијек примамљива за живљење.
Обновљена је 1726. а свака обнова је понешто мијењала. Најпослије је 1861. добила данашњи изглед и димензије. Овдје у Брци и на овоме мјесту могло је бити неко гробље или црквиште.

Брца је због обиља воде и лијепих башта била увијек примамљива за живљење. Гдје је друго могао бити ранохришћански манастир него на Старом Рацу, а гдје друго његова странопријемница за коначиште путника, “хоспициум” него у Брци.

Црква СВ. Јована Крститеља у Ђурманима

О цркви Св. Јована имамо најмање података. Народно предање сачувало је неке податке и њих користимо за утврђивање времена њеног подизања. Јер је знатно млађа од цркава Св. Текле и других из истог периода, а опет није нам близу њена градња, да би неко нешто записао.

Период њене градње утврђујемо прије наиласка Турака, када се овдје живјело од данас до сјутра. Ево како смо дошли до времена њене градње. Народно предање каже да је дошао владика Грк да служи, а можда и освети цркву.

Црква Св. Јована била је малих размјера, као и друге цркве овога подручја. На цркви су три прозора, два у олтару и један, четвртасти изнад улазних врата
Арцибискуп барски Ђорђе Бианки видио је цркву 1637. године. Према томе, грађење цркве могло је бити у првој половини XВИ вијека.

Кад су Турци дошли у Скадар (1479) Млечани су тад разгласили позиве по унутрашњости да досељеницима дају и земљу и службу. Тек тада су овамо почели да пристижу досељеници. Тада су дошли и Папани и боравили су најприје повише данашњих Мишића, па коначно у данашњим Папанима.

Они својатају цркву Св. Јована, што значи да су учествовали у њеној градњи, ако је нијесу и сами подигли. Градњу цркве Св. Јована треба датирати између та два термина: наилазак нових досељеника и обнова Патријаршије.

Црква Св. Јована била је малих размјера, као и друге цркве овога подручја. На цркви су три прозора, два у олтару и један, четвртасти изнад улазних врата. Врата за улаз у цркву су јако тијесна. Звоник је првобитно био саграђен за једно звоно. Тај је порушен 1881. и саграђен је нови звоник за два звона, складан је и одговара цркви и њеној наглашеној висини. Око цркве је гробље.

Црква СВ. Ђорђа (Георгија) у Ђурманима

Црква Св. Ђорђа је на средокраћи пута између Мишића и Ђурмана, повисоко је од пута и међу густим шумама. Грађена је у XVIII вијеку око 1740. на неком старом гробљу, а можда и црквишту. На доста тијесном и незгодном мјесту.

Око цркве су се сахрањивали Мишићи и Ђурмани, и то братства Ђурашевићи и Зец, а и понеко још из Мишића, до прије коју годину. Земљотрес ју је потпуно порушио. Ова црква је била скромних димензија, без звоника. Сада је сасвим напуштена.

Ратац - утврђени манастир на хриди

Без сумње је постојало на терену Раца неко ранохришћанско светилиште и то на локалитету Стари Ратац (Ђурановића виногради). Ту је било неколико вртача са подзидом лијепо обрађеног камена.

То светилиште је давно запустјело, свакако и прије досељења Словена. Држи се да су монаси бенедиктинског реда подигли манастир посвећен Св. Арханђелу, али сада на источној страни рта Ратац.

Краљица Јелена, мајка краљева Драгутина и Милутина Немањића, удахнула је дух обнове у виду великих поклона у земљи и новцу манастиру Рацу, сада посвећеном Пресветој Богородици.

У повељи о дарованом Налушком (Буљаричком) пољу, односно од Ластве (Петровца) до Куфина и од мора до врхова планина из 1306/7. каже се: Сије (ово) прелагају светоме манастиру Богородици ратачкој а на име...”

Остаци зидина на Ратцу

Велика црква, која се види из даљине започета је у том периоду, али никад није завршена. Она одаје градитељско богатство са редовима црвеног и бијелог, лијепо обрађеног камена. Црква Св. Богородице остала је и обухваћена великом црквом и са њом су се служили католици. А друга, исто тако мала црква, ван комплекса и над самим морем и југозападно, посвећена је Св. цару Константину и Јелени. Она је служила православнима.

У манастиру Рацу никада није било много монаха, па и они су вјечито између себе били у некој завади. А није ни чудо. Око манастира се сукобљавају интереси Бара и Дубровника, православних и католика, централне власти и обласних, зетских, господара. Јер Ратац је био богат земљом а и приходи од ходочашћа и другог су му били добри. Али за кратко.

Турци из Скадра су у намјери да унесу немир, чинили честе упаде. Похарају, попале, поубијају и однесу плијен. Ако се што посије, оно се не пожање, а ако се и покупи буде попаљено или однешено. За 26 ратних година XВ вијека између Млетачке републике и Турске, манастирски сељаци су љетину покупили само осам пута.

Већ у почетку XVI вијека манастир тавори. Спасава се и сели како ко може. Манастирски сељаци присвајају земљу коју су дотле обрађивали. Манастир увози храну иако има само неколико монаха.

Млечићи утврђују Ратац, не као манастир већ за тврђаву. Посљедња два монаха напустила су манастир 1532. године и отишли у свој метох манастир Градиште (код Петровца). Манастир је разрушен 1571. Међутим, иако је био у рушевинама, манастир су у одређене дане посјећивали и православни и католици у својим посебним црквама.

(Из књиге Рада Новаковића, “Спич - Хоспициум, Нехај, Сутоморе, Чањ”, Београд, 1997.)