Hic Rhodus, hic salta: Асфалтирање Глатког пута и прича о маслињаку
ПИШЕ: Игор Ремс, академик
После толико времена, поново у свом родном граду. Сваки пут када одем и вратим се видим да наш Бар расте! Не радујем се јер је и код нас почела стихијска градња која је унаказила Будву и мој омиљени Петровац.
Али... ово није тема о неодговорности политичке елите која нас понижава и сакати готово 30 година, о уништавању, пљачкању, девастацији... и да не набрајам јер свако ко ово чита, знам, да му се подиже дијафрагма и одмах као реакцију види барски Зелени Појас и све му у тренутку бива јасно... Разбојници су ту, међу нама, лажу нас и краду а ми ћутимо...
Ево ме, на мом омиљеном путу кроз Дабаново или како га многи зову Глатки пут, којим је напредовала црногорска војска приликом ослобођења Бара од Османлијских освајача 1878. године.
Чим кренете од цркве Св. Вида или Вићентија, на првој кривине, срешћете се са новим радовима, величанственим, у обиму којим су започети.
Подзидавају се међе где су маслине, заштитне међе ка путу у висини четири метра, све је у пуном јеку, ради се, маслине лепо орезане, канал, који иде дужином маслињака, подзидан каменом, лепота једна... покушавам да поразговарам са радницима али ме они не разумеју...
Прилази ми један човек са цревом у руци и почиње прича. Питам ко је купио овај маслињак а он говори да је један наш Баранин дао маслињак под хипотеку. Није могао да врати новац и банка му је запленила маслињак.
Затим о маслињаку креће цела историја ко га је куповао, препродаво... да би га на крају купио, садашњи власник, бизнисмен Салман Реџић (извињавам се читаоцима ако случајно нисам навео тачно име) из Никшића који води неки бизнис у златном Прагу.
Разговар траје и дођосмо до приче о асфалтирању Глатког пута и испричах му како сам у једној колумни на "Барском порталу" поменуо породицу Калампер и да је неко негативно реаговао у једном коментару на њихов помен...
Човек се представи, рече да се зове Реџо Колари и да постоји само једна истина: да је он у договору са власницима маслињака покренуо иницијативу да се прикупи новац како би се пут асфалтирао.
Рекао је: „само да знаш нити је Калампер, нити локална самоуправа асфалтирала пут, него ми“.
Присетих се приче са Зајком Мујићем, из Велембуса, о једном прелепом плацу који га од његовог дели само пут. На моје питање чији је то плац он управо помену Реџа Коларија. Приупитах га за тај плац. Он потврди.
Пошто се тамо већ обављају грађевински радови, онако пријатељски, рекох да не гради какве зграде него да изгради етно село: десет - дванаест етно кућа са централним базеном... уз моје извињење да не могу више да стојим јер сам сав знојав, и уз опаску да мисли о дренажи јер када опучи југо има све да понесе!
Кренух, у сусрет ми долази једна тамно зелена теренска лада или неки џип. Можда ланд ровер, више нисам сигуран. Стаје крај мене. Поче разговор о Глатком путу. Рече да се зове Фадо Матезић и да може о путу много тога да каже. Но, нажалост нисмо се срели ( у међувремену отишао за Чикаго).
Од страха или не знам због чега одбио је мој захтев да нешто у вези пута напише и пошаље ми преко мејла или вибера.
Крећем даље, нисам прошао ни 200 метара када преко пута, лагано у свој својој језивој лепоти, пресече ми пут један поскок! Никада до сада, а годинама је мој тренинг везан за Глатки пут, нисам видео ни једну змију а камоли поскока.
Његов доњи део у изразито тамноцрвеној боји, боји презреле трешње а горњи у мишјим,сивим, цик цак линијама. Када је прешао пут, стаде. Гледа ме!
Лепо видим његов, на глави, савијем рог. Мој адреналин поче да ради. Хтедох да се сагнем И узмем неки прут или камен...али он, како се ја покренух, нестаде у жбуњу...
Настављам сав у мислима о путу, змијама, дренажи, власницима прошлим и садашњим, историји... дођох до јединог извора на Глатком путу. Умих се, хладном изворском водом, вратих се из мртвих... погледах лево од извора, угравирано у зиду, а стотину пута сам туда прошао, и читам:
“Овај извор у сећању на моје родитеље подиже 1923. године Ибришимовић...”.
Поглед ми склизну на горе, и парафразирам: овај извор обнавља за предушу родитеља и свог друга поморца, име се баш не чита али презиме, мислим Перочевића, несрећно настрадалог и хришћанско име обновитеља али презиме потпуно изчекићирано. Боже, помислих, која шејтанска* рука је могла ово да уради???
Да не будем погрешно схваћен: ко је, ради чега итд... помислих како каже наш паметни Народ: дабогда ти се обе осушиле...
Враћам се Глатком путу! Али немогуће је када вас историја купа у свим бојама, обнавља сећање и не да вам мира! Све је њој, колико год од ње бежали, потирали је, она као феникс израња и опомиње! Ко хоће да чита, да зна она му се даје...
Глатки пут је најбоља Стаза Здравља коју грађани Бара имају а да тога нису ни свесни. Та лепота коју не умемо да користимо налази се ту испред нашег носа од цркве Св. Вида Глатким путем до пута у Сусташима који води ка Микулићима.
На респектабилној надморској висини, са невероватним пејсажима и погледима на наш град из свих углова, кроз питорескне маслињаке, са толико биља!
У марту и априлу све мирише на мајчину душицу до кантариона и осталих мени непознатих трава...Локална самоуправа мора у интересу грађана да препозна Глатки пут, да га заштити и уради све што је потребно да то буде најбоље излетиште нашим суграђанима.
Али да ли они имају знања и да ли то желе, остаје у домену моје жеље! Из искуства знам ко су и како се односе према грађанству...
Постоји још два невероватно лепа места која могу послужити истој намени. О њима неком другом приликом...
*Шејтан од турске речи сејтан, од арапске шајтан представља ђавола у исламу.
