ПИШЕ: Милан Вујовић
Да могу да заплачем, плакао бих. Да умијем да лелечем, залелекао бих. Онако, мушки, да загрми, да се пронесе глас по барској долини и свеколикој Црној Гори: умро је професор Максим Лутовац!
Уснуо је необично умни и даровити човјек, један од симбола овог града.
Запутио се у своје Дапсиће да досања оне давне дјечачке снове. У Дапсиће који се по њему казују, из којих је отишао збуњен, уплашен и сам, а у које се враћа на бијелом коњу, обожаван од супруге, кћерке, синова, седморо унучади, снаха, зета, али и рођака, пријатеља и бројних незнаних поштовалаца његовог лика и дјела.
Читав један живот вриједио је онај аплауз који се проломио кад је улазио у дворану Културног центра на прославу стогодишњице Гимназије. Ништа друго да му се није десило него те овације, та радост, могао је спокојно да оконча овоземаљско бивствовање и оде да упозна родитеље и сестру, јер за живота није имао ту прилику. Мајка му је умрла кад је имао годину, на порођају са сестром која је и сама убрзо склопила очи. Отац Милун погинуо је у партизанима кад је Максиму било шест година. Не зна се ко је коме натоварио веће бреме одговорности на плећа – отац Милун сину Максиму или отац Максим сину Милуну, и Дарку и Лари. Није било лако бити син јунака Милуна, који је оставио кости на Марковом брду, пошто је, по обичају, ишао први тамо гдје је било најгушће, а богме није лако бити ни потомак харизматичног, мудрог Максима Милуновог Лутовца.
Био је најдуговјечнији директор у историји Барске гимназије. Пуних 28 година вјешто је кормиларио најзначајнијом овдашњом образовном установом. У његово „перо“ Гимназија је била хваљена и слављена. Успијевао је, особеним шармом и благом ријечју, али и одлучно кад устреба, да опусти тамо гдје је стегнуто и да притегне тамо гдје је опуштено. И да окупи, у племенитој мисији, бивше ђаке који су били одани Гимназији и који су, изнад свега, уважавали њега.
Писао је лако, заводљиво, разбарушеним, пјесничким стилом, пуним дивних описа, метафора, искричавих дигресија, поређења, љековитих поука… Оставио је за собом многа шаховска и књижевна дјела, два капитална: „Шаховски вијенац“ и „Бар – град феникс“.
Прије 60 година, 1963, постао је првак Црне Горе у шаху. Древну игру волио је изнад свега. Мало је шахиста на овим просторима који су одиграли више партија, турнирских и брзопотезних, од националног мајстора Максима Лутовца. Да њега није било, шах би у Бару одавно био оно што је данас – блиједа сјенка. Организовао је, поред осталог, седам величанствених велемајсторских турнира „Созина“, уз малу, готово занемарљиву помоћ пријатеља. Он је изгарао а заслуге је великодушно дијелио на равне части.
Због њега је она латинска „Mens sana in corpore sano“ преметнута у „In sana mente corpus sanus“ (У здравом духу здраво тијело). Тај његов непоновљиви дух одржавао је годинама његово посустало тијело. Неко ће рећи: умро је старац. Није. Умро је човјек у позним годинама, младалачког, до задњег удисаја, стваралачког духа. Смрт је неколико пута долазила по њега, али се враћала необављена посла, јер није знала како да га раздвоји од оловке. И јуче су се надгорњавали и смрт је, негдје пред поноћ, коначно, побиједила. Максимова оловка је, завазда, остала у њеним рукама.
Неодољиви оптимизам ширио је свуда око себе. Учинио је, тим својим вјечитим оптимизмом и здравим, врцавим хумором, не пристајући на туробне мисли, таворење и осредњост, да многи, у сваком погледу, постану бољи него што су били док њега нису упознали.
Максим је, као нико, знао будан да сања, али и да те снове, невјероватном упорношћу, претаче у стварност. Веселио се, без зрнца љубоморе и сујете, туђим успјесима, а своје је достојанствено носио. Био је добронамјеран, с лакоћом је стварао пријатеље. Умио је да искаже поштовање и према знатно млађима од себе, ако су то поштовање заслужили.
Можда и због тога што је растао без родитеља, сам, био је необично, до фанатизма, привржен породици коју је изградио са својом постојаном и брижном супругом Лалицом. Ништа му није било тешко да учини за њу. Ништа.
И нешто лично.
Знам да ћемо једном, опет, проћи нашом суђеном стазом, од споменика Светом Јовану Владимиру према мору, па десно, Шеталиштем краља Николе, поред „Туриста“, Дворца и стадиона, до моста на Жељезници. И знам да ми нећеш ни тада замјерити што си ме, по обичају, код споменика, мало чекао. Упитаћеш само: „Хоћемо ли прије или послије шетње?“ Одговорићу: „Боље послије.“ А ту баклаву у „Хелени“ ријетко смо прескочили. Једино ће, док ходамо ногу пред ногу, док ме држиш испод руке, поносног због тог присног чина, док те помно слушам и тек понешто одговарам и запиткујем, док одзвања твој грохотан смијех и прије поенте никад два пут исте анегдоте и док нас милује зимско сунце које нигдје, крајем и почетком године, не грије као у Бару, изостати она твоја реченица, лајт мотив нашег полувјековног дружења: „Лијеп ли је овај живот, мој Мићашу!“
Збогом Макуте Блејски, збогом Мјаксиме, збогом Мајо.
Да је поживио до 5. маја, Максим Лутовац би напунио 88. година. Биће сахрањен у недјељу, 31. децембра, на градском гробљу Гвозден бријег у Бару, у 14 часова.
