Gojko Raičević: Narod traži nove litije zbog najavljene veleizdaje Milojka Spajića!

„Bez Srba, Srpske Crkve i srpskih partija ne bi bilo ni Vlade Crne Gore koja danas najavljuje podršku zlonamernoj Rezoluciji o Srebrenici. Odgovor će uslediti“, rekao je za Pečat Gojko Raičević, glavni urednik portala IN4S i čelnik Udruženja Crmničana "13 jul".

U apelu upućenom narodu Crne Gore, naš portal pozvao je Crkvu da izopšti svakog člana Vlade i svakog visokog državnog funkcionera pravoslavne vere koji podržava Rezoluciju o lažnom genocidu, kazao je Raičević.

Crkva je, podseća on, jednom to već uradila kada je režim Mila Đukanovića krenuo u otimanje njene imovine.

„Usvajanje Rezolucije o Srebrenici u UN, budite uvereni, imalo bi daleko tragičnije posledice po srpski narod od svih poteza na koje su bili spremni Milo Đukanović i njegov DPS. Crkva je, siguran sam, svesna toga, jednako kao i Spajić i njegova Vlada. Stoga su potrebni hitni i racionalni koraci SPC, daleko najuticajnije institucije društva u Crnoj Gori“.

"PEČAT: Da li bi Srpska crkva mogla biti i faktor koji bi koordinirao rad srpskih organizacija? Smatrate li da Crkva opet može kao nekad da preuzme ulogu nacionalnog kormilara?

Raičević: SPC i njena Mitropolija crnogorsko-primorska jesu stožer oko koga se okuplja srpski narod. Svakako da se očekuje da ona kao institucija sa tako velikim uticajem i ugledom to i ostane. Naše oči su uprte i u ovom delikatnom momentu prema SPC, i posebno prema mitropolitu Joanikiju čiji očekivani poziv Spajiću i Vladi da odustanu od opasne namere glasanja za Rezoluciju o Srebrenici u UN raduje. U isto vreme želim da verujem da se Crkva neće na tome zaustaviti, te da će preduzeti i druge korake da se osujeti najavljena ludost. Ovde je možda i najveća (istorijska) odgovornost Crkve, ali i svih nas koji smo u javnosti prepoznati kao zastupnici srpskih nacionalnih stavova, nezavisno od toga u kojoj oblasti delujemo. Uveren sam da narod Crne Gore, makar većinski deo, očekuje da na isti način kako je Crkva izopštila iz pravoslavlja ministre i poslanike DPS koji su glasali za diskriminišući zakon o verskim slobodama izopšti i poslanike i ministre koji dozvole da predstavnik Crne Gore u Ujedinjenim nacijama glasa za ovu sramnu Rezoluciju. Vlasti Republike Srpske i Srbije, neka mi ne bude zamereno na slobodi da tražim, trebalo bi da se sa posebnim tretmanom odnose prema funkcionerima političkih partija koje se budu zalagale za podršku Rezoluciji, ali i prema onim Srbima koji podrže vladu bez obzira na „više ciljeve i razloge“. Nema ih.

"PEČAT": Čini se da kada je reč o Rezoluciji – postoji jasan konsenzus između Crkve, naroda i srpskih političkih činioca. Ako je na Crkvi da ekskomunicira članove koji podržavaju Spajićevu odluku, kakva očekivanja idu u pravcu stranaka koje se protive ovakvoj odluci?

 
Raičević: Od presudnog, rekao bih, značaja je da narod, Crkva, srpski politički i kulturni subjekti i istaknuti intelektualci imaju jedinstven stav o ovom pitanju. Kako se može zaključiti iz izjava koje su u poslednjih nekoliko dana izneli važniji činioci društva iz redova srpskog naroda – jedinstvo je neupitno. Svi u Crnoj Gori (a i šire) znaju da bez Srba, njihove Crkve i njihovih partija ne bi bilo ove Vlada koja najavljuje podršku, prema Srbima više nego zlonamernoj, Rezoluciji kojom pokušavaju da dodatno satanizuju i stigmatizuju srpski narod. I, najcrnje, žigošu ga kao genocidni. Najmanje što bi moralo i što može da se uradi u slučaju da podgorički režim formalizuje svoje opredeljenje oko ovog pitanja glasanjem u UN – jeste da političke partije otkažu podršku Vladi u parlamentu zbog, plašim se izvesnog veleizdajničkog gesta Spajićevog kabineta.

"PEČAT": Da li ovo svrstavanje političkog vrha Crne Gore u red sa neprijateljima Srbije može poslužiti kao motiv za novu regrutaciju naroda i u kojoj meri su oni koji su glasali za skidanje đukanovićevskih okova zatečeni kursom političkog establišmenta?

Raičević: Sve je više glasova koji pozivaju na organizovanje novih litija. Narod je nesumnjivo spreman. Takođe, sudeći po reakcijama srpskog naroda, makar ih osluškivali i na društvenim mrežama, ne isključujem ni masovne proteste što bi verovatno na duže staze radikalno promenilo javnu, a pre svega političku scenu u Crnoj Gori. Nije se srpski narod sa svojom Crkvom i partijama borio za ovakvo poniženje. Srbi su stvorili Crnu Goru i neće dozvoliti da ona bude igračka u bilo čijim rukama. Ponavljam, Crkva i njena Mitropolija crnogorsko-primorska su neprikosnoveni autoriteti u zemlji, i od njih se najviše očekuje. Nacionalno svesni Srbi nisu naročito zatečeni svime što svedočimo poslednjih dana, jer su u susret poslednjim izborima sa mnogo, kazaću kredibilnih adresa, stizala upozorenja da bi srpski narod mogao da pretrpi ozbiljnu štetu u budućnosti ako bi i manji njegov deo glasao za političke strukture koje se deklarišu kao građanske.

"PEČAT": U kojoj meri činjenica da je u vreme kada se dogodio zločin u Srebrenici postojala državna zajednica sa Crnom Gorom – implicira da zvanična Podgorica podržavajući tekst Rezolucije, pokazuje spremnost da se saglasi sa sopstvenom genocidnošću?

Raičević: Upravo je iz Crkve, iz pera protojereja – stavrofora Velibora Džomića, doktora pravnih nauka, veoma stručno i ilustrativno objašnjeno da bi glasanjem za Rezoluciju o Srebrenici, Crna Gora i sebe označila genocidnom, jednako kao i Srbiju i Republiku Srpsku. To se sasvim jasno definiše u uvodnom delu Predloga Rezolucije, o čemu ni Spajić ni ministar spoljnih poslova Filip Ivanović, na žalost nacionalni Srbi, ništa i ne znaju. Kada se desila Srebrenica, koja nesporno jeste zločin za osudu, Crna Gora je bila u zajedničkoj državi sa Srbijom, a na to podseća SB UN svojom Rezolucijom br. 819 od 16. aprila 1993. godine, koja je, najzad, u suštini „platforme“ na kojoj se donosi Rezolucija o Srebrenici.

Dakako, na realnost da se Crna Gora ovim određuje najdirektnije i protiv same sebe, upozoravaju i brojni drugi ugledni pravnici i stručnjaci, naročito oni koji se bave međunarodnim pravom.

"PEČAT": O čemu svedoči aktuelni raspored političkih snaga u Crnoj Gori – da li i koliko prostora imaju srpske stranke da promene zadati spoljnopolitički kurs zemlje?

Raičević: Promene koje su se desile 30. avgusta 2020. godine, uprkos (ne)očekivanim ideološko-političkim zaokretima pojedinaca i pokreta koji su na vlast došli dominantno srpskim glasovima, pozitivno se održavaju na poboljšanje položaja srpskog naroda kada je reč o pristupu osnovnim ljudskim i građanskim pravima. Naravno, daleko je to od očekivanog i normalnog, ali su vidljivi pomaci. U prilog tome govori činjenica da ja mogu bez preterane obazrivosti obići porodicu od koje sam odvojen četiri i po godine. Srbima koji čine sada već verovatno blizu 40 odsto stanovništva države više nije zabranjeno zapošljavanje u javnim institucijama, u mnogim opštinama su Srbi gradonačelnici, i osvojili su vlast a nakon mnogo vremena i predsednik Skupštine Crne Gore je Srbin. Srpske nacionalne interese međutim skupo košta činjenica da jedan, ne tako mali broj Srba, glasa za tzv. građanske stranke čije delovanje je u suštini antisrpsko, posebno u kontekstu odnosa prema Kosmetu i Republici Srpskoj. Nakon svega, verujem da će na svim sledećim izborima biti značajno drugačije, a isto tako uveren sam da su se srpski političari opametili te da će ubuduće nastupati što jedinstvenije kako bi ostvarili snažniji uticaj u vlasti nego što je to bio slučaj nakon poslednja dva izborna ciklusa. Valjalo bi takođe da drže do obećanja i na taj način izbegnu migraciju nacionalnih Srba iz nacionalnih ka građanskim partijama. Time bi se stvorile pretpostavke i za vođenje politike na spoljnom planu u duhu onoga što je tradicija Crne Gore, ali i interes zemlje u svakom smislu.

"PEČAT": Ostali ste dosledni svojim idejama čija cena za sve ove godine nije bila mala. Kako iz perspektive litijskog referenduma koji ste preko portala IN4S aktivno podržavali ocenjujete mogućnost trajnih korekcija u Crnoj Gori?

Suprotno volji ozbiljne većine građana, bežeći od referenduma o tom pitanju, bivša vlast Mila Đukanovića uvukla je Crnu Goru u NATO savez. Srpski narod, kao i značajan deo onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ne gledaju na tu činjenicu blagonaklono. Vlade Zdravka Krivokapića, Dritana Abazovića i Milojka Spajića nastavile su da promovišu zadati kurs uprkos tome što većina građana, kako pokazuju istraživačke studije, ne podržava takvo opredeljenje. Fakat je da u tako kreiranom ambijentu NATO zemlje preko svojih ambasada i izaslanika prave izbore i delegiraju članove u izvršnoj vlasti, dok srpskim predstavnicima recimo još uvek nije dozvoljeno ni da učestvuju u Vladi. Uprkos tome srpske partije čine deo parlamentarne većine i podržavaju Vladu u koju bi najavljenom rekonstrukcijom u junu ove godine trebalo da uđu. Sada se, međutim, postavlja pitanje, da li bi ulazak u Vladu gde većina ministara Srbiju, Republiku Srpsku i samu Crnu Goru označava genocidnim – imao svrhe. Uređivačka politika IN4S-a, prirodno, ostaje na srpskom stanovištu. Nemamo nameru da se menjamo i da ćutimo na ničija nečinjenja u odnosu na naš narod. Cena istrajavanja na takvom opredeljenju nije bila mala, kako ste i sami konstatovali, ali nema te žrtve koju nismo spremni da i u budućnosti podnesemo kako ne bismo skrenuli sa nacionalnog puta koji smo sebi trasirali kada smo počeli sa radom, a bilo je to na Đurđevdan 2008. godine. Takođe osećamo da je naš poziv da zalutalu braću vratimo na staze koje smo zajednički utabali poslednjih decenija podsjećajući ih svakodnevno da zemaljsko je zamalena carstvo …

"PEČAT": Pokušaj identitetske konverzije u Crnoj Gori nije dao očekivane rezultate. Da li će Zapad promeniti pristup i na koje snage u tom naumu može da računa?

Raičević: Ako se izuzme jedan broj političara koji su prešli put od Srba „sa dna kace“ u izbornim kampanjama do ideoloških Crnogoraca, narod se nije dao baš u potpunosti prevariti. Duboko verujem da će rezultati nedavnog popisa pokazati značajan porast broja Srba u Crnoj Gori u odnosu na popis iz 2011. godine. Taj trend vraćanja naroda svom izvoru i korenu se više ničim ne može zaustaviti. Srbi su u Crnoj Gori svoji na svome. Vredi podsetiti da smo jedini narod koji ovde ima kontinuitet. Do Drugog svetskog rata, poznato je, u Crnoj Gori su živeli samo Srbi i oko pet odsto Albanaca (tadašnjih Arbanasa). Zapad svakako neće odustati od pokušaja svojevrsnog unijaćenja naroda u najmanjoj balkanskoj zemlji, ali nisam siguran da im se neće sve više to vraćati kao bumerang. Uostalom, reklo bi se da već počinjemo da živimo to vreme kad su „zapadne vrednosti“ koje se ucenjivački nameću slabijima, i ovde počele da se razobličavaju i sve glasnije komentarišu kao uglavnom loše i veoma štetne.