PIŠE: Ranko Babić
Preko leđa sirotih Libanaca mogli smo da se na očigledan način podsetimo nuklearne strahote Hirošime. Rušilački efekat 3000 tona amonijum-nitrata, prema brzini detonacije, ekvivalentan je, na priliku, hiljadi tona TNT, ili moderno rečeno, jednoj kilotoni (kT). Hirošima je dobila 20 kT najbrizantnijeg eksploziva, koji je usmrtio između 90.000 i 146.000 ljudi, polovinu prvog dana, dok su ostali umirali mesecima posle toga od opekotina, ozračenja i drugih povreda.
Nuklearna smrt je, dakle, daleko od trenutne.
Pre Hirošime, u kampanji američkog masovnog bombardovanja Japana, klasičnim razornim i, pre svega, zapaljivim bombama, tokom proleća i leta 1945. godine, ubijeno je oko 300.000 Japanaca, 750.000 ranjeno, a 1,7 miliona obeskućeno (vidi 1). Po broju mrtvih, to je ekvivalentno sa dve Hirošime, takoreći u jednakom vremenskom periodu.
Jedina razlika je u "eleganciji čina usmrćivanja". U prvom slučaju je potrebna sekunda, u drugom meseci. Jedan avion, jedno poletanje i jedna bomba, naspram stotina aviona, hiljada poletanja i stotina hiljada bombi. Ekonomski posmatrano, dođe mu podjednako skupo, ako se imaju u vidu troškovi istraživanja da bi se napravila ta jedna nuklearna bomba.
Druga značajka ovakvog sistema masovnog ubijanja je brojčana nesrazmera između dželata i žrtve, tj. jednog dželata i stotina hiljada žrtava, kao i prostorna distanca između njih. Izgleda da se time meri nivo kulture i civilizovanosti: da što manje ljudi može da ubije što više ljudi, i da se sam čin ubijanja ne vidi. Znate, dželatu se može poremetiti varenje.
Ako se u tim okvirima posmatra masovno ubijanje, onda se može reći da je i Antički svet imao "nuklearno" oružje. Tipičan primer je bitka kod Kane (216 pne), u kojoj je Hanibalova vojska za nekoliko sati pobila skoro 50.000 legionara Rima.
Na 450 km i 2160 godina odatle, preko Jadranskog mora, nalazi se mesto, Jasenovac, gde je takođe primenjeno "nuklearno" oružje.
U periodu avgust 1941. - april 1945. godine, tzv. Nezavisna Država Hrvatska je u logorskom kompleksu Jasenovac pobila oko 800.000 ljudi, mahom Srba, i to svojih građana.
Uporedna analiza pokazuje da je produktivnost ubijanja u ovom logoru bila veoma niska u odnosu na Hirošimu ili Kanu.
Hirošima: 60.000/dan
Kana: 50.000/6 sati = 200.000/dan
Jasenovac: 800.000/(4h365) = 800.000/1460 = 548/dan
Da li ovo može biti računovodstvena osnova onolikih upinjanja Hrvatske da do besmisla umanji broj ubijenih u Jasenovcu, a sam logor prikaže kao centar za edukaciju članova kluba "Jasenovac"?
Iz ovih brojki se može zaključiti da je u (ND) Hrvatskoj nivo kulture i civilizovanosti najniži, bez obzira na njihovo razmetanje "tisućljetnom" kulturom, na šta se i najpametniji Hrvat osvrnuo opaskom "sačuvaj me Bože hrvatske kulture". Takođe se može zaključiti da je njihova "nuklearna" tehnologija najprimitivnija, bez obzira na visok kumulativni učinak, 800.000 ubijenih za 4 godine.
Razlog nije teško uočiti. Naime, (ND) Hrvatska nije poštovala princip distance u ubijanju, koji je takođe merilo civilizovanog ubijanja, a time i visoke produktivnosti, već su se izvršioci emotivno unosili u sam čin, a emotivnost se ne može ostvariti formulom jedan-na-više već isključivo jedan-na-jedan. Bilo je pokušaja da se ova formula jedan-na-jedan poboljša, i tako poveća produktivnost ove fabrike smrti, kroz npr. specijalno izumljeni nož "Srbosjek", međutim efekti su bili slabi. Iz toga zaključujemo da ni posle 1940. godine Hrvatska nije započela industrijsku revoluciju nego je ostala na nivou manufakturne proizvodnje.
Povećanje produktivnosti su ometale i same žrtve, time što nisu na adekvatan način učestvovale u činu ubijanja, najčešće klanjem ili razbijanjem lobanje. Tako je poznat slučaj Vukašina Mandrape iz Klepaca koji nije hteo da uzvikne "Živio Pavelić" pa je tog dana dežurni koljač morao da ga ubeđuje sukcesivnim odsecanjem ušiju i nosa, da bi nakon toga završio kod psihijatra jer ga je poremetilo Vukašinovo spokojstvo uz ponavljanje rečenice "Samo ti dijete radi svoj posao", što je svakako kod koljača u smeni izazvalo grižu savesti da svoj posao ne obavlja kako treba, a i strah da može dobiti otkaz, jer tim kruhom hrani svoju sitnu djecu u svom domu.
Kad već spominjemo decu, treba istaći još jedan faktor ometanja produktivnosti: "pedagoški" rad koljača sa decom. Koljač bi nekima podelio po bonbon a sutradan bi ih, kad bi ta deca dotrčala do njega, puna nade i radosti da će dobiti novi, uz uživanje preklao. Kad koljač deli kolače!
Tokom narednih pola stoljeća Hrvati su tehnološki napredovali pa su 1995. godine, u tzv. akciji "Oluja", za ciglo jedan dan eliminisali 250.000 Srba iz svog "Doma". Od ulaska u EU do danas, iz Hrvatske je u Nemačku otišlo skoro 600.000 najvitalnijeg i najproduktivnijeg stanovništva, što Hrvati primaju sa zaprepašćenjem, od nekoga kome su do juče pevali "Danke Dojčland". Prosto zbrajanje daje preko 800.000 ljudi. Ispada da Hrvatska svakih 50 godina napravi po jedan Jasenovac, na ovaj ili onaj način. Nedoumica je na koga ona zapravo primenjuje svoju "nuklearnu" tehnologiju? Da li to ima veze sa onim vicem o žabi koju je škorpija zamolila da je na leđima prenese preko reke pa je negde na polovini plivanja ujela i na čuđenje žabe odgovorila "Nisam mogla da odolim"? Emocije su čudo!
A najveća ironija oko proslave 25 godina "Oluje" je što Milanović lukavo ubedi Miloševića da dođe na proslavu a Jadranka Kosor (rođ. Vlaisavljević) dosoli odozgo da mora i da prizna da Oluja nije bila etničko čišćenje (vidi 2). Tri prsta jedne ruke. Što bi rekao jedan ambasador "Ima li ovde Hrvata!". Najveći simbol ovog bratsko-sestrinskog preganjanja je prezime - Milošević. Još samo kad bi se Boris zvao Slobodan, "Oluja" bi postala temeljom sprsko-hrvatskih ili hrvatsko-srpskih bratskih odnosa .
Već duže vreme traju uporna nastojanja da i Montenegro razvije "nuklearnu" tehnologiju, preuzimajući iskustva od DOMA. Glavni "nuklearni" institut je DPS, na čijem čelu je poznati stručnjak, specijalista organske hemije, sa supspecijalizacijom iz psihoaktivnih supstanci.
Dosta se bilo odmaklo u primeni mekih "nuklearnih" metoda, ali je nedavno došlo do havarije na reaktoru usled njegovog preopterećenja. Tim eksperata DPS očekuje da će krajem meseca uspeti da otkloni kvar, posle čega bi remontovani reaktor nastavio sa još intenzivnijim radom.
****
1. Srđa Trifković, Mit o Hirošimi, 75 godina kasnije, Novi Standard, na: https://www.standard.rs/2020/08/06/mit-o-hirosimi-75-godina-kasnije/
