PIŠE: Živojin Rakočević
Svake godine se nađe neki Risto da bude uhapšen ili prebijen, svake godine se za Vidovdan nađe kamera koja će tog Rista snimiti i pokazati kakvo „zlo” dolazi od drugih i drugačijih
Dve nedelje u kosovskim zatvorima boravi jedan Risto. Spektakularno je uhapšen na kapiji Gazimestana na Vidovdan ove godine. Pratili su ga kosovski policajci u civilu, slušali šta govori, šta peva, pratili s kim razgovara i pred kamerama namestili trenutak da ga liše slobode. Panciri, duge cevi, hladna i ćutljiva sila – to je slika koja je otišla sa Gazimestana. Risto je otišao u zatvor i ponavljao: „Operisan sam, operisan sam!”
Ko je Risto? Dete Jovanovića iz Osredaka, sela iznad manastira Morača. Momak sa podgoričkog asfalta, vernik iz crkvenih dvorišta, čovek sa litija, otac jedne Zorke koja će ove srede napuniti mesec dana…
Šta radi na Kosovu? Traži ono o čemu u Crnoj Gori govori. On je hodočasnik i ljubi onaj kamen na Gazimestanu o kom su mu pričali u zavičaju, u crkvenoj porti, na ulici. Zato, izgleda, nije izdržao da ne dobaci uniformisanim kosovskim policajcima koji pretresaju torbu jedne monahinje. Za njega je to svetinja, a za uniforme povod da ga smeste iza rešetaka i naplate mu sve reči, sve pesme, sav zanos i veru da se svetinje mogu braniti.
Šta Risto oseća i ima na Gazimestanu i uopšte na Kosovu? On je deo vere koja ne može bez kosovskog zaveta, on je mali refleks narodnog jevanđelja koje je isto na Gazimestanu, Beogradu, Morači ili na podgoričkoj ulici. On životom svedoči reči, dela i misao jednog drugog Rista, isto Moračanina – mitropolita Amfilohija. Decenijama ispred Spomenika kosovskim junacima govori Amfilohije (Risto) Radović i svedoči kosovski zavet, njegovu dubinu i sržnu tačku oko koje se na različite načine okuplja naš identitet i naše hrišćanstvo. Jedan od prvih naslova o hapšenju, objavljen na portalu „Kosovo onlajn”, definisao je problem kao „Ristovo Kosovo”.
Da li je ovaj Risto Jovanović zapravo Hristo i da li je u njegovom zanosu i u malo jurodivosti sadržano kosovsko narodno jevanđelje? Kome je on potreban?
Risto je paradoksalno potreban dvema stranama: kosovskom zavetu i sadašnjoj kosovskoj, albanskoj vlasti. Njega treba hapsiti na Gazimestanu jer kako da objasniš svojima u Prištini da se tamo okupilo hiljade ljudi i da na tom – za mnoge ostrvu slobode Srbi proslavljaju praznik. Problem je, kao i obično u slobodi, čini se najviše u slobodi drugih i drugačijih. Koga može da uvredi Risto okružen visokom ogradom na Gazimestanu i kolutovima bodljikave žice u Gračanici? Zar se njegove pesme, parole i „nacionalističke poruke mržnje” ne završavaju u uskom krugu njegovih sunarodnika? Sve njegove poruke ne čuje ni desetak ljudi. Za njih niko ne bi znao da nije odabran i predstavljen kao vrhunska opasnost za Albance, administraciju, sistem, novo Kosovo, multietničnost… Svake godine se nađe neki Risto da bude uhapšen ili prebijen, svake godine se za Vidovdan nađe kamera koja će tog Rista snimiti i pokazati kakvo „zlo” dolazi od drugih i drugačijih. Malo razapinjanje na Gazimestanu postalo je obrazac. Pre nekoliko godina prebijen je, naočigled autora ovog teksta i njegove supruge, još jedan mladić. Svi pokušaji da mu se pomogne odbačeni su. Nisu pomogle ni molbe da doktorka pruži pomoć. Policija je samo radila svoj posao i ubacila nekoliko kamenica u automobil „gazimestanskog izgrednika”, kako bi imali dokaze da se spremao da napadne policiju. Proveo je desetak dana u zatvoru. Godinu dana ranije uhapšeni su islamisti ispred kapije Visokih Dečana. Automobil pun oružja, a u njihovim kućama je nađeno još zastava Isisa, literature… Proveli su nekoliko dana u pritvoru i slučaj je odavno zaboravljen.
Rista su u pritvoru, izgleda, svi pomalo zaboravili, njegova država, borci za ljudska prava, stranci koji zagovaraju slobodu govora – ali on nije zaboravio ko je:
„Nijesam ja Crnogorac! Ja sam Srbin iz Crne Gore”, čuju se opet njegove reči između policajca, sudija, iza rešetaka. On ne želi olakšavajuću okolnost i zaštitu koju mu pruža crnogorsko državljanstvo, on pripada, sa svim svojim vrlinama i manama, dobrim i lošim porukama, kosovskom zavetu. Taj zavet je deo njegovog imena, deo narodnog jevanđelja, deo srpskog ispovedanja hrišćanstva.
Mnogo toga Ristu nije jasno, ali mu je jasno da je zbog izgovorenih i pripisanih reči u zatvoru i da on ne može i neće izdati svoje ime i (H)rista, neće izneveriti svoj kosovski zavet koji je njegovo duhovno državljanstvo. Čitav svoj život on je proveo boreći se za te reči, a kosovska policija je zbog njih, i svega što je izgovoreno unutar gračaničke bodljikave žice i gazimestanske ograde, mogla pohapsiti hiljade ljudi. U izvesnoj meri oni jesu napravili zatvor i pokazali da ni na tim ostrvima koje su izolovali dugim cevima i pretresima nemate pravo na slobodu govora. Predstavnik tih ostrva (otoka) jeste Risto, na njemu se prelomilo sve što se tamo dešavalo ili što vlasti u Prištini tvrde da je izgovoreno.
„Sudu je dostavljen spisak sa velikim brojem svedoka, lica koja su bila pored njega na Gazimestanu i koji jedini imaju neposredna saznanja o tome da li je Risto izgovarao ono što mu tužilaštvo stavlja na teret”, izjavila je u petak advokatica Jovana Filipović nakon odbijanja Apelacionog suda da se uvaži njena žalba i Jovanović oslobodi.
Ristu su, u Crnoj Gori, zvanične vlasti, sve do poraza Đukanovića 30. avgusta prošle godine, osporavale pravo na iste reči i osećaj slobode zbog kojih je uhapšen na Gazimestanu. On je već preskočio granice jednog zatvora, a ovaj kosovski poraz je ideologije i nagrada prostoj, bezuslovnoj veri i zavetu.
(Politika)
-200x200-rez.jpg)
