HIC RHODUS, HIC SALTA: Igra konata

PIŠE: Igor Rems, akademik 

Igra Konata je veoma uzbudljiva, dinamična, aktivna ali i opasna igra koja je tražila od igrača da budu na najvećem mogućem oprezu prilikom bacanja kamena. Njena prednost nad ostalim igrama je bila u tome da se igrala tokom cele godine: leti, zimi, između dve kiše...pa čak i noću, uz veliki oprez, ako je radilo ulično osvetljenje.

Da bi igra započela, potrebno je bilo naći jedan veliki i odgovarajući kamen. Kamen je bio centralno mesto naše igre, kamen koji niko od nas nije mogao da nosi, četvrtastog oblika, zaravljenih površina, ako ne svih bar jedne, one najvažnije, na kojoj se stavljala konata, odnosno konzerva. Centralni kamen smo najčešće ukopavali kako bi bio stabilniji da se ne bi pomerao od naših udaraca. Najradije smo upotrebljavali konzerve od graška, boranije, goveđeg gulaša ali dolazile su u obzir konzerve od različitih boja, zapremine do jednog litra.

Za igru je bilo idealno da bude 6-8 igrača.

Kada bi, u dogovoru, odlučili gde da postavimo kamen, trebalo je da odredimo gde će biti Crta, odnosno, osnovna linija iza koje su stajali igrači. Određivanje osnovne linije bio je i najtežei zadatak. Neko je voleo da je crta bliže kamenu neko dalje ali poželjno je bilo da od kamena do crte bude 7-8 velikih koraka.

Kada se i to odredi, prelazilo se na odokativno određenje prostora u kojem se kretala i zamišljena crta gde se moglo preći sa kamenom u ruci.Na ovaj segmet ću se vratiti kada budem opisivao pravila igre.

Svi učesnici igre imali su, naravno, ko je hteo, po dva kamena. Jedan kamen je bio Pločka a drugi je služio za obaranje konate. Pločka nije smela da bude malih dimenzija, to je pljosnati kamen koji je služio samo za početak igre i to da se baci da bude što bliža centralnom kamenu. Drgi kamen je bio robusniji, služio je za obaranje konate i mogao je da bude opasan po igrače.

Ako nije bilo dobrovoljnog bacanja pločke išlo se na Elembisanje.Čija pločka je bila najudaljenija taj je morao da Koba. Niko nije voleo da koba, niko, jer je tada nastajao najveći gušt, nas dečaka, tada su se pravile takve šale, doskočice, imitacije i vicevi da sam ponekad zaista žalio onog koji je bio kobe.

Najčešće su igru Konata, posmatrali stariji, koji su igru prerasli, ali su zato njihovi komentari bili toliko zajedljivi, duhoviti, cinični, da bi se svi valjali od smeha...

Sve je određeno, pločke su bačene, zna se koja je najudaljenija, ko je kobe i igra može da počne.

Kobe se postavlja blizu centralnog kamena, da je što bliži konati a opet dovoljno daleko da ga neko ne pogodi kamenom, a to se retko, zaista, retko, dešavalo. Kamen je smeo da se baci kao kod boćanja, nikako drugačije.

Znalo se od igrača ko je brz, ko dobro gađa, tako bi se i rasporedili da gađaju konatu. Kada bi konata bila pogođena ponekad se znalo da odleti i desetak metara i više, kobe, je morao da trči za njom, da je uzme i ponovo stavi na kamen. To je bio i njegov glavni zadatak. Tada je nastajao cirkus!

Ali ako se ne pogodi konata šta se najčešće i dešavalo, kobe bi brzo prišao bačenom kamenu i nije dozvoljavao igraču da isti uzme. Ukoliko bi ovaj uzeo kamen, kobe bi jednim dodirom sebe spasio kobstva a dodirnuti bi ulazio na njegovo mesto. Zato su igrači bili pažljivi i čekali da i ostali bace kamen. Ako bi svi bacili kamen bez pogotka kobe je mogao da kaže Promet. Promet je značilo da je igra završena i da se ide na novo bacanje pločke.

Da do tog trenutka ne bi došlo neko je morao da kamen dodirne ili da sa kamenom pokuša da pobegne preko crte. Nekad je to uspevalo nekada ne. Igraču koji bi uzeo kamen u slučaju da mu kamen ispadne kobe je uzimao njegov kamen i oni bi zamenili mesta. Kobe je mogao da juri onog koji je dodirnuo kamen i da ga uhvati ali bi tada svi drugi igrači uzeli svoje i ponovo gađali. Ako bi pogodili kobe je morao da prestane da juri, odnosno, morao je da postavi konatu na kamen. Igrači koji bi uzeli kamen morali su da pređu crtu samo tamo gde je dogovoreno a da beže, tu nije bilo ograničenja.

Dešavalo se da iza crte više nema igrača a konata nije pogođena ali je neko dodirnuo bačeni kamen i kobe ne može da kaže promet. Tada je igra u zastoju, kobe sve kontroliše, niko nema hrabrosti da uzme svoj kamen, čeka se neko vreme i ako nema junaka kobe ima pravo da kaže promet. Tada igra kreće iz početka...

(U spomen našeg kraljevskog detinjstva,  na moje školske drugare i prijatelje, Nikolu Popovića – Mika i Čoveka kojeg sam venčao, Branislava Brana Zenovića, koji su nas napustili i otišli na neko mirnije i sigurnije mesto)