PIŠE: Ranko Babić
Možda bi „nebo“ u naslovu trebalo korigovati u „Nebo“ jer se radi o ustoličenju, gledano kroz hijerarhiju, episkopa u mitropolita, u više zvanje, ali zapravo približavanje Nebu istinskog monaha. Monah svojom posvećenošću, otvorenošću i predanošću duše svoje, razvijenim unutrašnjim čulima, najbolje može da oseti treptaje Neba, i one koje dolaze neposredno i one koji dolaze kroz ljude.
Zato je možda i suvišno stavljati reč Nebo pored reči monah, jer se zna da je on osmatrač i ponekad tumač Neba, čovek i duša sva okrenuta ka Nebu, u meri koja je nama ostalima nedostupna.
Ipak se nebo, ili Nebo, na neobičan način umešalo u ceremoniju ustoličenja njegovog preosveštenstva Joanikija.
Par desetina izgrednika, komita, CPC fundamentalista, proustaša itd. (prema epitetima u delu medija) učinilo je sve da spreči ustoličenje, ili, u najmanjoj meri, da ga izmesti sa Cetinja, iz samog Cetinjskog manastira. Da li su to nameravali ili ne, svejedno, time bi izmestili i sve prethodne, stotinama godina unazad.
Ne bih sada o destruktivnoj ulozi predsednika, Crne Gore, glavom i bradom, Mila Đukanovića, ili g. Veljovića, jadnog pokušaja državnog udara, sa tih par desetina jurišnika, što pokazuje koliki je njihov očaj i pogubljenost u realnosti.
(o tome bolje poslušajte preciznu političko-pravnu analizu Časlava Koprivice na https://youtu.be/DWlfHXg7FPU)
Ja ne bih bio tako oštar u epitetima upućenim protivnicima ustoličenja.
Naprotiv, smatram da su oni samo spolja takvi, i da ih je ponela atmosfera, a da su u dubuni duše veliki pravoslavci i poštovaoci mitropolitovi. Kako i ne bi kada se zna ko je Joanikije.
(o tome će vam bolje od mene reći članak https://standard.rs/2021/08/30/kome-i-zbog-cega-smeta-mitropolit-joanikije/ )
Ovde takođe nećemo o nekim snajperskim puškama, koje se pominju (i to niko drugi do srpski patrijarh), verovatno su dotični, sa suzama u očima, toliko su emotivno doživeli ovaj događaj, hteli sa daljine da bolje vide voljenog episkopa i ceremoniju pa su koristili priručne optičke instrumente. A poznato je da je lakše nositi snajper nego običan dvogled.
Tako su ovi nesvesni poštovaoci episkopa svojom blokadom, medijskom pripremom, na čelu sa svojim poglavnikom i doglavnikom, Đukanovićem i Veljovićem, učinili da episkop Joanikije i patrijarh Porfirije ne dođu autima ili pešice do manastira na Cetinju već, čime bi drugo, helikopterom.
Tako su čitavoj ceremoniji ustoličenja dali nebeski karakter, prostom tehnologijom postigli da svi prisutni, što neposredno, što preko medija, dožive kako su se i episkop i patrijarh spustili s neba, ili s Neba, i posle ceremonije opet otišli ka nebu. Veću počast nisu mogli da im pruže. Niti da ostvare istinski biblijsku simboliku.
Šta god oni pokušavali i radili, iz njih, hteli to oni ili ne, na kraju progovori pravoslavlje.
A mi, obični pravoslavci, možemo samo da žalimo i zavidimo im što se toga nismo dosetili i što takvu i toliku počast nismo baš mi ukazali našim pastirima.
