Koalicija "Naš je!"
PIŠE: Ranko Babić
Priča se da je novoformirana stranka "Milo je naš!" odmah po registrovanju bila ponudila DPS-u da uđe u njihovu koaliciju.
U ponudi, na otmenom papiru, sa memorandumom, uz potpise svih članova Predsedništva nove stranke, istaknuta je spremnost da se u slučaju nepovoljnog izbornog rezultata, bez oklevanja mobiliše sav njihov koalicioni kapacitet.
Pošto su je proučili, iz DPS-a su ljubazno odgovorili, kako to samo oni umiju, da su veoma zahvalni na ponudi, da bi im mlade i energične snage dobrodošle kao svježa krv, ali da je rok za predaju lista prošao, a i da su ubijeđeni da će na izborima dobro proći.
Napomenuto je da bi zbog dobrog utiska kod članstva DPS-a bilo poželjno da sjedište premjeste sa sadašnje adrese u ulici Blagoja Jovovića, koja je navedena u memorandumu dopisa, u npr. ulicu Sekule Drljevića, ili da pokrenu postupak promene naziva ulice, izražavajući čuđenje kako je promakla u prethodnom procesu preimenovanja. Takođe im je naznačeno da bi se predsjednik bolje osjećao ako njegovo ime ne bi bilo onako posesivno apostrofirano u nazivu stranke.
Valja primetiti da u odgovoru DPS-a na ponudu Mlade Crne Gore postoji logička tautologija - bilo im sedište u Blagoja Jovovića ili u Sekule Drljevića, veza sa imenom stranke "Milo je naš!" je direktna.
Blagoje, Blagoje . . .
Zanimljivo je koliko ulice sa imenom Blagoja Jovovića privlače pažnje i nedoumica, pa i sporenja. Za neupućene, to je osoba koja je u Buenos Ajresu antetirala Antu Pavelića, osobu osobito osebujnog životopisa, poznatog hrvatskog poduzetnika i milijunaša, sa milijun uknjiženih Srba, diljem njegovog manufakturnog poduzeća "NDH" za preradu mesa, sa desetcima tisuća zaposlenika, izravnih izvršitelja. Antetat je, inače, posebna vrsta atentata, na najveće zlikovce. Izvršen je tačno 10. aprila 1957. godine, na dan proglašenja NDH.
Nedavno je u Beogradu nastala rasprava u javnosti kada je odlučeno da ulica Zagorska (po Titovom Zagorju) dobije ime Jovovića. Odluku gradskih vlasti kritikovala je Dubravka Stojanović, redovna profesorka istorije (da, daa - istorije) na Filozofskom fakultetu: ne smeju se ulicama davati imena onih koji mimo zakona uzimaju pravdu u svoje ruke, pa i u slučaju najvećih zlotvora (vidi (1), (2), (3)). Preskočila je da spomene Izraelce, koji su Adolfa Ajhmana kidnapovati usred Argentine, osudili ga pred svojim sudom i pogubili. Kao ni antetatora na Adolfa Hitlera, Štaufenberga, pukovnika Vermahta (vidi (4), takođe opisan u filmu "Operacija Valkira" (Valkyrie) (2008))
Jovović ga, zapravo, nije ubio - Pavelić je posle dve i po godine preminuo u bolnici od posledica ranjavanja. Da se nije toliko istrošio na Jasenovcu, organizam bi mu bio jači - i preživeo bi. Nebeska pravda je iznad zemaljske.
Za razliku od nejedinstvenih Izraelaca, mi smo u to vreme pored jedinstva imali i bratstvo (čuvali ga po zakletvi Tita "kao zenicu oka svog") te tadašnja Služba bezbednosti nije bila za sličan zahvat. Ali je zato po Čikagu četnike uredno tamanila (slučaj D. Kašikovića i njegove maloletne ćerke - vidi (1)). I tada je iz "zenice" iskrilo nešto potmulo, ali su se nedoklani već bili zakleli.
Tako je zbog imena ulice propala koalicija DPS sa Mladom Crnom Gorom. Profesorka više nikad neće proći tom ulicom, propustiće npr. dobru rasprodaju ili frizeraj. Da li bi više odgovarala ulica Anti? Ili spomenik? Bio bi potreban Srbima, koji su tako skloni zaboravu i samoporicanju. Da ih tabla na spomeniku stalno opominje. Da i decu dovode, ali ne bliže od 2 m. Za svaki slučaj, može Anti ruka da se odlomi i da nekog ubije.
Možda bi najbolja bila voštana figura u muzeju - potpuno verna originalu, za razliku od otupljujuće površine mermera ili bronze. Jedini problem bi bile staklene oči, nesposobne da dočaraju onu zversku iskru, koja je pogasila iskre u tolikim očima. Ali ne reci dvaput. Kad bi se staklena zenica našla u takvom sklopu, sa odrazom Srba u njoj, nesvesnih i naivnih posetilaca muzeja, zaigrala bi u njoj baš takva iskra. I Dubravka bi se smrzla pod takvim pogledom (i, valjda, dozvala pameti).
Milo ipak nije naš
Donedavno se rat svodio na fizičko uništavanje ljudi i dobara, sve do nivoa genocida. Organizatore i izvršioce bilo je lako identifikovati i kasnije zakonski okvalifikovati kao ratne zločince. U savremeno doba rat je postao toliko slojevit kao način osvajanja teritorije ili porobljavanja nekog naroda, da je najmanja njegova vojna komponenta, koja je i najskuplja.
Ako postoji utisak da je mnogo vojnog rata (sic!) onda se tek može zamisliti koliko je onog nevojnog. Uz svoje, agresor obilato koristi resurse (ljudske i materijalne) osvajanog da bi što jeftinije postigao cilj. Za osvajača je najjeftiniji onaj rat u kojem osvajani narod ratuje protiv sebe. Razrađene su visokonaučne metode promene svesti, tzv. preumljenja, promena identiteta i još mnogo toga, i to sa minimumom ili čak bez mrtvih, jer su to gubici za osvajača, kojem je potrebna i kupovna moć osvojenog tržište i radna snaga.
Bez obzira što se taj proces ostvaruje praktično bez mrtvih, njegov rezultat je faktičko nestajanje autohtonog a nastajanje novog stanovništva. A to mu dođe kao smrt ovih prvih. Čovek bez duha je mrtav čovek. Međutim, da bi bio radno upotrebljiv, i kao potrošač, telu je dovoljna inteligencija, a duhovna nadgradnja čak i smeta. Sa stanovišta osvajača smrti nema.
Prema tom, ratni zločin i genocid se ne svode samo na kasapljenje i fizičku eliminaciju (definicija UN) već i na duhovno satiranje, tako da se ti pojmovi moraju proširiti.
To ne odgovara moćnima koji i stvaraju tzv. međunarodno pravo. Kako bi, inače, mogli nekažnjeno da osvajaju?
Takvi zločini prema duhu imaju za rezultat duboku i masovnu duhovnu patnju, koja je i fiziološki ekvivalentna ubijanju tela, samo što je razlika u trajanju tog čina, od sekunde, metkom ili nožem, do godina ili decenija, psihosomatski izazvanim smrtonosnim bolestima ili podlogama za iste.
Protagoniste ovih procesa, s obzirom na njihovu skrivenost i višeslojnost, kako po dubini tako i po širini, nije lako identifikovati i kasnije procesuirati, teško se dokazuju njihove akcije i izazvane posledice.
Međutim, u mnogim slučajevima lako su vidljivi sprovodnici ovakvih procesa, kao čitavi sistemi vlasti u tim državama, kojima agresor upravlja, tako što se vrh sistema stavi u zavisnost (iz raznih razloga) ili ga posebnim operacijama stave u zavisnost. Medijsko-propagandno usmeravanje masa, koje su pre toga ekonomskim operacijama dovedene u stanje nezadovoljstva, pospešuje proces.
Za agresora nezgodna strana sprovođenja ovakvih osvajačkih operacija je upravo njihova dugotrajnost, gde proces preumljenja biva praćen i rastom duhovnog otpora i gneva, najčešće zbog žurbe agresora, koji nema vremena za "spontan", evolutivan proces (kuvanje žabe).
U prethodnom smislu, za Mila Đukanovića je pogrešno reći da je "lopov i kriminalac". S obzirom da je jasno identifikovan kao (trodecenijski) vrh piramide vlasti, on teško da može izbeći kvalifikativ (mekog) ratnog zločinca. Intenziviranjem političkih procesa (posebno Zakonom o slobodi veroispovesti), zanimanje za politiku se spušta duboko u narod koji jasno sagledava i marionete i lutkare. Ali to nije ublažilo odgovornost Mila.
Naprotiv, on se percepira kao izvor ovih procesa, na njega se fokusira gnev, što on svojim postupcima, ali i stilom i sadržajem svojih javnih istupa prilično pospešuje.
Legendaran je onaj snimak iz skupštine gde mu opozicija skandira "Milo, lopove" a on sa govornice klimanjem glavom prati ritam, uz prezrivi (i bestidni) smešak.
U nedostatku pravne regulative za zločine u ovakvim formama rata, on svakako neće biti procesuiran u nekom Hagu i sl. Biće za kriminalne finansijske radnje.
Međutim, upravo se u tom vakuumu stvara opasan potencijal za vaninstitucionalnu individualnu pravdu, koje je prepuna kinematografija Holivuda, gde je taj percept višestrano uobličen (idejno, moralno i tehnički). A sve to je palo na polje gneva, koji je prerastao kritičan nivo u mnogo individualnih tačaka, uz veliko ogorčenje i strast. Sportskim rečnikom kazano, u narodu, gde je svako dokazani predsednik ili selektor reprezentacije, u ovim uslovima mnogo je onih koji bi nekog od 196 cm sveli na 170 cm, tj. sa parketa ga prebacili na travu. Možda je naziv stranke iz kozerije na početku teksta isuviše posesivan.
Ovakav sportski "gemišt" nije rešenje, jer bi selektorima doneo jednokratnu i sumnjivu satisfakciju. Zločinac treba punim kapacitetom da oseti kaznu. Na kraju, zašto od običnog kriminalca i neobičnog zlikovca praviti mučenika. Mučenici su, pre svega, pošteni ljudi.
U ovom slučaju možda bi bilo najbolje naterati ga da živi životom običnog, poštenog čoveka. To bi mu bila najgora kazna, utoliko gora što bi je duže izdržavao. Da li se uopšte može zamisliti takav mentalni sklop kojem je najveća kazna da živi kao pošten, običan čovek?
Može od toga i da se pobegne, ali je malo takvih jazbina. Blagoje je u suštini bio blag čovek, kakvih ima.
Dolazimo do poznate dileme iz tamnog vilajeta, mada malo drugačije u ovom našem karavilajetu:
ako dobiješ, izgubio si, ako izgubiš, možeš da dobiješ. Ili malo mekše, za "mekog" ratnog zločinca: ako dobiješ, možeš da izgubiš, ako izgubiš, možeš da dobiješ.
__________________________
1. https://www.standard.rs/2020/08/03/zasto-blagoje-smeta-titoistima/
3. https://www.standard.rs/2020/08/02/sta-o-atentatu-na-pavelica-pise-u-arhivu-jugoslovenske-sluzbe/
4. https://www.standard.rs/2020/08/11/jovovic-fon-staufenberg-i-sveta-osveta/
