Knjiga Đorđa Bojanića o stradanju i žrtvama srpskog naroda u 20. vijeku

,,Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove“
 
Knjiga je pisana da prodre u suštinu SRPSKOG STRADALAŠTVA I PATNJE.
 
Ovo svaki Srbin mora da zna, na to nas obavezuju ubijeni i izmučeni preci.
 
 
Ovom istorijskom knjigom prof. Bojanić svoj srpski narod čini besmrtnim, uprkos visoko plaćenoj ceni, jer Srbin može da bude srećan samo kada je zdrav i slobodan. U večnoj težnji ka slobodi naš narod je tragično stradavao od pamtiveka i ostao nepokoren.
 
 
Knjiga je pisana na 152 strane.
 
Izdavač; Štamparija ,,SVEN“ Niš
 
ISBN-978-86-7746-825-5
Autor je Đorđe Bojanić, istoričar i glavni urednik sajta Srpska istorija (www. srpskistorija.com)

********
 

RECENZIJU ZA KNJIGU napisala je akademik Radmila Tonković

Cena besmrtnosti i slobode je velika

Ovom istorijskom knjigom  prof. Bojanić svoj srpski narod čini besmrtnim, uprkos visoko plaćenoj ceni, jer Srbin može da bude srećan samo kada je zdrav i slobodan. U večnoj težnji ka slobodi naš narod je tragično stradavao od pamtiveka i ostao nepokoren. Knjiga na veoma jezgrovit način govori o 20. veku kao vrhuncu stradanja i žrtava srpskog naroda, koji je prošavši sve patnje i uništavanja ostao hrabar, herojski, nesalomiv.

Iako razapinjan, proganjan do istrebljenja i uništenja, naš narod je poput feniksa izranjao iz pepela i zgarišta. Jasnim i lapidarnim jezikom prof. Bojanić nastoji da do tančina zabeleži golgotu srpskog naroda u savremenom 20. veku, koji je za celo čovečanstvo obećavao nove tehnike, nove tehnologije i opšti progres. Sve to su silni i mnogobrojni naši neprijatelji oprobali i primenili upravo  na srpskom narodu s namerom za njegovo istrebljenje, ali primenjujući i najprimitivnija a najubojitija oružja poput SRBOSEKA – ustaškog noža, koji je bio duži i brži čak i od Srbinove poruke „Samo ti dijete radi svoj posao“.

Dugo su nam o tome glupaci „mudrovali“, jer su naši mudraci ćutali! I progovorio je profesor  istorije Đorđe Bojanić na najvažnijem srpskom tronu. I hvala mu! Hvala mu na hrabrosti u ime naše napaćene majčice Srbije, u ime svih Srba iz svih najsrpskijih zemalja – Bosne, Hercegovine, Srpske Sparte – Crne Gore, srpske Makedonije, srpskog Primorja, Vojvodine, hvala mu u ime celokupnog srpskog plemena širom svetskih meridijana. Jer, svako doba ima svoje ratnike, a Bojanić je ratnik sa ubojitim perom, čije se istorijske istine najviše plaše naši neprijatelji.

Ipak, razapinjanje nevinog dovodi do njegovog vaskrsenja, a to najmanje shvataju dželati našeg naroda. No, prof. Bojanić je to odlično shvatio i rešio da otrgne od istorijskog zaborava, najviše zarad novih pokoljenja.

Naši neprijatelji su tokom celog 20. veka imali malo ili nimalo duše i mnogo proklamovanih ali pogaženih principa i od nas otimali sve – od teritorija do osnovnog čovekovog prava na život, jer je lakše oteti, nego napraviti. Ali, od smrti niko nije pobegao, a večni život čeka samo pravednike.

U ovom relativno kratkom i sažetom prikazu biblijskog stradanja Srba u 20. veku autor je dao esencijalan sled istorijskih prilika u svetu, sa refleksijom na srpsko pitanje. Ono ni danas u 21. veku nije rešeno, jer je zlo uvek brže od dobra, a čovek je najčešće tiranin najboljima i odabranima u civilizaciji. Naši hrabri preci su umeli da se herojski odbrane na najstrašnijim mestima, te mi kao njihovi potomci moramo vratiti oteto za naše potomke i osvetlati obraz srpskog cara Dušana, u čije zlatno doba su Srbi bili deo evropske aristokratije. A Bog je čoveka stvorio da nastavi njegovo stvaranje sveta. Hvala Svevišnjem što je Srbima podario velikog rodoljuba i borca za istinu – prof. Đorđa Bojanića.

Akademik i prof. Radmila Tonković

PREDGOVOR

DUGO OČEKIVANI ČAS PSIHOLOGIJE I ANATOMIJE SRPSKE NACIONALNE SVESTI

Decenijama je jedan deo srpskog mislećeg naroda očekivao ovakav  nesvakidašnji čas psihologije i anatomije srpske nacionalne svesti. Čas, koji je neprestano bio odlagan  zbog onih pripadnika srpskog roda koji imaju previše osetljiv želudac. Sve takve, preterano osetljive Srbe, pozivam da  smognu snage  i konačno se suoče sa svim tegobama koje su mučile srpsku nacionalnu svest, posebno u 20. veku. Svesni smo, da je među nama bilo teško pronaći pravog „hirurga“ za ovakav delikatan hirurški zahvat, jer mnogi tzv. vrsni naši hirurzi bili su decenijama angažovani, činilo nam se,  na nekim drugim  izuzetno teškim operacijama.

Za očekivati je bilo, kada se delokrug rada nekih naših „hirurga“ smanjio, da će se ovog teškog zahvata latiti neki iskusni akademik ili titulirani profesor. Pošto su prethodno pomenuti zatajili, taj zadatak je hrabro preuzeo na sebe Đorđe Bojanić, daroviti profesor istorije u osnovnoj školi, istoričar tanane i mirisne kosovsko-metohijske duše, obdaren rodnim umljem, bez straha da će napraviti pogrešan rez. Nije se nimalo uplašio. Naprotiv, bio je potpuno spreman za ovaj čas, jer je znao, da ima najdragocenije  asistente: žarko srpsko rodoljublje, koje je njegova moćna i nevidljiva sila, a koja je kod njega pokretač plemenitih dela. Kao retko ko, Đorđe ima beskrajnu  ljubav duhovnog života, koja mu je duboko u srcu usađena.

Pristigao je naš neumorni Đorđe u srca svih nas, svojih vernih pratilaca njegovog izuzetno dragocenog sajta“ SRPSKA ISTORIJA“, još mnogo ranije pre ovog čudesnog časa. Pristigao je na našu veliku radost „putem kojim se ređe ide“, putem zvanim ISTINA ,koji mnogi „uvaženi“ praznoborci godinama vešto zaobilaze. Pristigao je s ovog predugog puta, ali nimalo umoran, noseći pregršt nedoumica u svome srcu i svojoj duši, s večitom željom da ih podeli sa svima nama, poštovaocima njegovog dela, preko ove svoje potresne ispovesti, koja je pred nama.

A, mi, njegovi verni pratioci na ovom putu, kao i oni kojima je  oduvek sve bilo „ravno do Kosova“,  pitamo li se, poput njega, da li smo „tragičan narod zbog svoje nesloge“ ?

Pitamo li se, kao što se on pita, „kako da se ponovo okupimo i umnožimo“, jer „bez ujedinjenja smo lak plen“. I zašto, za razliku od njega, ćutimo zbog falsifikovanja srpske istorije u udžbenicima za našu  decu?

I zašto Srbija i danas ćuti i zašto smo pljunuli na svoje žrtve i zaboravili na bugarska zverstva u SURDULICI, na odsečene glave srpske nejači, na obešene stare i nejake u MAČVI,  na ustaške koljače – ZVERI U LJUDSKOM OBLIKU , i „SRBOSJEK“, specijalno izrađen u Nemačkoj za klanje Srba u JASENOVCU, JADOVNU, STAROJ GRADIŠKI.., na starca VUKAŠINA, na KOZARU, na NACISTIČKO BOMBARDOVANJE  na  VASKRS 1941. godine, na  SAVEZNIČKO BOMBARDOVANJE na VASKRS 1944. godine, na NOVOSADSKU  RACIJU,  na BANJICU,  na  JAJINCE, na GOLI OTOK, na KRISTALNU NOĆ U ZADRU, na BRATUNAC, na SREBRENICU, na malu MILICU RAKIĆ, na SVETINJE i SRPSKE  ŽRTVE NA KOSOVU I METOHIJI… i na sva druga stratišta  širom naše Otadžbine i nekadašnje nam zajedničke države SFRJ ?

Pitamo li se, poput Đorđa, zašto smo se odrekli da budemo SRBI  i zašto nemamo nijedan MEMORIJALNI CENTAR, dostojan srpskih žrtava, čijom krvlju je natopljena svaka stopa naše izmučene zemlje?  S pravom se Đorđe pita – Kako je moguće,  da mi kao narod  sa tolikim   brojem  žrtava u 20.veku  NEMAMO  POPISANE  SVE NAŠE SRPSKE ŽRTVE?

NARODE MOJ SRPSKI,

Zar je moguće , kako reče Đorđe , da  danas u 21. veku

„IMAMO OD SVEGA SAMO ZABORAV“???!!!

I DA LI  ĆEMO PRAZNOG SRCA I DALJE I OČIJU BEZ SUZA OSTATI SAMO NEMI POSMATRAČI OVOG JEDINSTVENOG ČASA  ANATOMIJE…???

Jedinstvenu, VANSERIJSKU  knjigu profesora Đorđa Bojanića

„STRADANJA I ŽRTVE SRPSKOG NARODA U 20. VEKU“ (Pakleni vek po Srbe) treba da ima svaka SRPSKA KUĆA, svaka SRPSKA ŠKOLA, SVAKA BIBLIOTEKA i knjiga treba da bude OBAVEZNA LEKTIRA srpskih đaka.

Prof. dr Milan Raspopović, legendarni direktor MATEMATIČKE GIMNAZIJE (koji je 30. godina bio na njenom čelu), rekao mi je, da će ovu knjigu  obavezno pokloniti učenicima  ove  najelitnije škole na svetu za njihovu školsku biblioteku, jer njeni đaci, osim matematike, obožavaju SRPSKU ISTORIJU.

Kažu, da je zaborav veći zločin od samog zločina. Ako ne želite da budete saučesnici u ovom najvećem zločinu 20. veka , onda zaboravite sve rijaliti programe, kojima ste očarani poslednjih godina i posvetite se svojoj deci i unucima. Pričajte im o junaštvima Vaših hrabrih predaka, čijom krvlju je natopljena  cela sveta srpska zemlja, za koju su oni ginuli  hrabro, s pesmom na usnama. Da li ste svesni da svojim nečinjenjem, da se konačno skine veo tame sa herojskih dela Vaših predaka i njihovih surovih pogibija u oslobodilačkim ratovima Srbije, činite ZLOČIN NAD ZLOČINIMA? Da tim svojim nečinjenjem činite da naša deca večno ostanu zarobljenici tame, u kojoj će ih u budućnosti pohoditi večito dežurni vešci, prerušeni u „dobre“ vile?

Srećna sam i ponosna  ne samo na svoje pretke, već i na mojeg brata od ujaka Ljubu Manasijevića (pojca, kompozitora, pesnika i vazduhoplovnog inženjera), koji je pogibiju  svog neustrašivog dede Riste Krstića na Mačkovom kamenu 1914. godine opevao u svojoj prekrasnoj pesmi „ZA SRBIJU I SLOBODU „  –

„ Za Srbiju i Slobodu

i za dični narod svoj

tu na Mačkovom kamenu

leži hrabri deda moj…“

I zahvalna sam mu što je budućim naraštajima  ostavio i druge svoje pesme:  „VOSTANI SERBIJE“, „SA KOSOVA ZORA  SVIĆE“, „CAR“, „PRIZREN  DUŠANOV  GRAD“, „ KRALJ UROŠ I JELENA ANŽUJSKA“.

Ovu knjigu prof. Bojanića treba da ima svaka srpska kuća i svaka školska biblioteka, jer naši potomci treba da znaju kroz kakav pakao su prošli naši neustrašivi preci u osvajanju slobode, koju mnogi od nas danas baš mnogo ne cene. A posebno treba da znaju za tragične smrti svojih vršnjaka, koje su progutale aveti rata, a o kojima se skoro ništa ne zna.

Mi, starije generacije smo u obaveznoj školskoj lektiri imali knjigu „Dnevnik Ane Frank“, nad čijom sudbinom je plakao ceo „osetljivi“ SVET. A moramo se zapitati, da li je taj „osetljivi“ SVET plakao nad sudbinom srpske dece u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Jastrebarskom, na Kozari, u Kragujevcu, na Kosovu i Metohiji?

Film o Ani Frank je 1959. godine bio nominovan za Oskara u kategoriji za najbolji film i za najbolju režiju i tada je osvojio tri Oskara. Poznata američka glumica Šeli Vinters, koja je dobila Oskara za sporednu ulogu u ovom filmu, poklonila je svog Oskara Muzeju Ane Frank u Amsterdamu. A kakvi smo to ljudi mi Srbi, kada nismo u stanju da podignemo Memorijalni centar hiljadama svojih žrtvama, hiljadama naših malih Ana Frank?

A da li smo tom „osetljivom “ SVETU možda ponudili i predstavili knjigu Dragoja Lukića „RAT I DJECA KOZARE“, u kojoj se govori o stradanju  23.858  srpske  dece pod Kozarom po ustaškim logorima i o 370 malenih ratnika, koji su izginuli u borbama braneći rodnu grudu? Zašto ova knjiga nije u školskoj lektiri srpske dece, ili bar neki njeni delovi u čitankama, kao što se „Dnevnik Ane Frank“ obrađuje u 7. razredu osnovne škole?

Zorica Peleš, publicista