Дејан Мировић: "Русофобија код Срба 1878 - 2017"
Односи српских и руских друштвено-политичких елита нису увек пратили осећања и жеље обичних људи. Један од првих који је ту разлику приметио био је Достојевски. Колико су се ствари од тада до данашњих дана промениле, у есклузивном интервјуу за Russia Beyond своју оцену је дао др Дејан Мировић, аутор књиге „Русофобија код Срба 1878-2017“. Прочитајте када се по мишљењу професора Мировића код Срба рађа русофобија, ко су били њени утемељивачи и носиоци, као и када је у историји достигла свој врхунац.
Уколико погледате било које испитивање јавног мњења како се грађани Србије односе према другим народима, приметићете да убедљиво најпозитивнији став заузимају према Русима. Имајући у виду заједничку историју и страдање у низу ослободилачких ратова, припадност православној вери и актуелни однос званичне Русије према Србији, такав став просечног Србина у потпуности је разумљив.
Међутим, однос руских и српских друштвено-политичких елита у историји је неретко био далеко од пријатељског. Да однос српске друштвене елите не одговара преференцијама обичног човека у Србији приметио је и славни писац Фјодор Михајлович Достојевски.
Недавно је на београдском Сајму књига велику пажњу привукла књига „Русофобија код Срба 1878-2017“, аутора др Дејана Мировића, чији ексклузивни интервју за Russia Beyond Србија можете да прочитате у наставку текста.
Русофобија код Срба почиње од краља Милана.
Када по Вашем мишљењу почиње отворена русофобија код Срба? Сматрате ли да је она била изворна и спонтана или је испровоцирана спољним фактором?
После 1878. кнез/краљ Милан Обреновић под утицајем германске русофобије (Беча и Берлина), али и сукоба са проруском Народном радикалном странком Николе Пашића и либералима Јована Ристића подстиче русофобију са највишег нивоа. Санстефански мир и Берлински конгрес и понашање руске дипломатије дају му додатни подстрек. Такав званичан русофобски дискурс следе министри из Напредне странке, али и провладине новине попут Видела, као и управни органи, посебно полиција у време министра Гарашанина. Руси се приказују као лукави пробугарски „хегемони и империјалисти“ који „искоришћавају“ и „жртвују“ Србију само због „освајања“ Цариграда. Русија се непрестано сумњичи за „политичку позадину атентата“ и „преврате“ у Србији, као и регионалне „завере“ (у Бугарској, БиХ, Црној Гори). Главни идеолог такве српске русофобије је председник напредњачке владе Милан Пироћанац. Дакле, русфобија у српским елитама је мешавина деловања домаћих и страних фактора.
Да ли је могуће идентификовати највећег српског русофоба у историји?
Више „кандидата“ има када се размишља о „ласкавој“ титули највећег русофоба. Напредњачки министар у Краљевини Србији Чедомир Мијатовић под утицајем тадашњег енглеског дискурса „обогаћује“ српску русофобију тврдњама о „варварској и нецивилизованој“ Русији, али и „заосталој“ православној вери која треба да се мења према „протестанском“ узору. (Овај „протестантски“ дискурс је уочљив и код данашњих српских владајућих политичких елита). За време Краљевине СХС веома утицајни министар спољних послова, пријатељ краља Александра (и југословенски амбасадор у савезничкој Француској) Мирослав Спалајковић предњачи у русофобским испадима.
У комунистичкој Југославији високи званичник Милован Ђилас са снагом горштачког револуционарног конвертита (рођен у Подбишћу крај Мојковца), после запаљивих и патетичних говора о „великом учитељу“ Стаљину и црногорским „ђедовима који су унуцима са брда показивали где је Русија“, преузима – након 1948. године – од британских лабуриста енглески русофобски „метадискурс“. Руски „ослободиоци и браћа“ постају у тој идеолошкој визури примитивни „генетски Монголи“, који безумно и масовно „силују и убијају“ по Србији. Москва је за Ђиласа „селендра“, а пансловенство је само маска за руски империјализам и „варварство“.
Ипак, председник напредњачке владе Милан Пироћанац је испред свих. Он за време Краљевине Србије развија „оригиналну“ тезу по којој је за Србију било боље да до ослобођења 1878. године од Турака (и добијања де иуре признања) није ни дошло јер су Руси у њему имали пресудну улогу.
Русофобија врхунац достиже 1948.
У ком периоду историје Србије по Вашој оцени русофобија достиже свој врхунац?
Након 1948. године русфобија достиже врхунац. У комунистичкој Југославији је због природе тоталитарног режима било још мање изузетака од русофобског доминатног дискурса него што је било у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. Такође, укидање вишестраначког система је ослободило комунистичке елите од проблема легитимитета русофобске политике. Штавише, за оне који се нису слагали са новом русофобском политиком отворени су концентрациони логори на Светом Гргуру (женски) и на Голом отоку (мушки) у периоду 1949-1961. године.
Такође, комунистичке власти нису имале проблем и са начелом легалитета, јер је већина затвореника упућена у логоре на основу прекршајног законодавства. У том контексту експерт за совјетско-југословенске односе, дугогодишњи заменик министра иностраних послова и амбасадор у Југославији Николај Павлович Фирјубин (1908–1983) шаље извештаје у Москву у којима истиче да комунистичка Југославија не заузима подједнак став према Западу и Русији. Она се активно меша у односе између СССР и социјалистичких држава, штавише, врши „тајне и јавне нападе“ на совјетску Русију. Ништа слично не примењује према Западу, јер је главни циљ Југославије у спољној политици „разрушење“ совјетског блока земаља и одвајање савезничких земаља од Русије.
У оквиру такве политике Москву највише провоцира човек који би требало да највише ради на нормализовању односа. То је југословенски амбасадор у Русији Вељко Мићуновић. После повратка у Југославију он у недипломатском маниру пише књиге о боравку у Русији и тако изазива огорчење у Москви.
Након 5. октобра револуционарне власти ДОС-а масовно су променили називе улица повезане са са Црвеном армијом и њеним командантима, који су Србију ослобађали од нацистичких окупатора. Да ли сматрате да је талас русофобије данас спласнуо?
У праву сте за улице, али подсетићу вас да и поред дугогодишњег инсистирања руске стране да се врате имена улица у самом центру то није учињено чак ни након пада ДОС власти. Конкретно, улица маршала Толбухина је од 2016. године на Новом Београду, а не у самом центру како је било некада. Овај парадокс је још уочљивији када се ради о улици генерала Жданова. Дакле, русофобија је отпорнија на промене власти него што се мисли. Тачније, има непрекинути континуитет од 2000. године, само се њени облици мењају у зависности од гласачког тела на које рачунају политичке елите.
У ком сегменту српског друштва русофобија се данас најснажније испољава?
Истраживања јавног мњења редовно показују да су Руси и Русија веома популарни у Србији. За разлику од народа, елита у модерној Србији има изразито негативан став према Русији. Најпопуларнији српски драмски писац и академик САНУ Душан Ковачевић почетком 2016. године је поручио да Србија треба да се опредили за Запад без „сталног шетања“ ка Истоку (чудни синоним за Русију) које траје од 1948.
Рецимо, 2016. године је у Политици објављен текст „Из Русије, без љубави“ бившег уредника Милана Мишића у којем се тврди да су Руси одувек имали „империјалне“ тежње ка Србији и да је Русија због „сопственог интереса“ ушла у Први светски рат 1914. године, као и да је Црвена армије „пљачкала и силовала“ 1944. године по Србији. Такође, Путинова Русија преко проблема Косова брани „своје интересе“. Дакле, ево само једног примера да је српска елита генератор русфобије.
У последње време у српској јавности могу се чути оцене да Русија никада озбиљно није подржала Србију у историји и да је руска помоћ била само фасада империјалним интересима. Да ли се иза ових покушаја ревизије историје руско-српских односа могу препознати дневно политички интереси одређених центара моћи?
То је део историјског ревизионизма који влада на Западу. У томе предњачи професор Ернст Нолте који у својим књигама износи „оригиналну“ теорију по којој је Аушвиц (у којем је убијено око два милиона Јевреја, Руса и Пољака) настао због совјетских концентрационих логора. Такође, Хитлеров напад 1941. године на Русију је реакција на „непоштовање“ пакта из 1939. године од стране Москве.
Познати француски интелектулац Бернар Анри Леви у русофобском заносу иде толико далеко да негира да је Први украјински фронт (група армија која је ослободила Аушвиц и Пољску и заузела Берлин, или преименовани Вороњешки фронт назван по линијама фронта из 1943. године) био састављен од војника свих народа бившег Совјетског Савеза. Према Левију, већину у тој групи армија су чинили „Украјинци“.
Када некритички преузмете такав идеолошких дискурс, онда је могуће тврдити као што и српски историчар Бешлин да је Русија крива за распад Југославије и сличне бесмислице.
А шта лично за Вас,професоре Мировићу, представља Русија?
Бољи део света.
Дејан Мировић је рођен 1972. године у Бару. Докторирао је на Правном факултету у Београду 2012. године са темом „Право Европске Уније“. Поред „Русофобије код Срба 1878-2017“, аутор је следећих књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“, која је преведена на арапски језик. Био је народни посланик, потпредседник Српске радикалне странке и званични правни саветник др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом. Са породицом живи у Београду, а предаје Међунарнодно право на Правном факултету Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Аутор: Игор Дамјановић
Извор: "Russia Beyond" (https://rs.rbth.com/zivot/80531-dejan-mirovic-rusofobija-srbiji)
