Поглед са врха Румије на ГМО Црногорце и независну БЈРЦГ
Пише: Протојереј Јован Пламенац
Након подоста времена у суботу 18. маја одслужили смо Литургију на врху Румије. Нијесмо служили у цркви, него поред ње.
Румијска црква је оваплоћена, материјализована вјера и нада народа подрумијског краја који је вјековима, у литији за крстом којег је у рукама држао свети Јован Владимир када је 1016. године погубљен пред црквом Светог Ахилија у Преспи (данас у Грчкој), износио камење на врх Румије не би ли се ту, када га буде довољно, обновила древна црква.
Црква Свете Тројице обновљена је 2005. године. Подигнута је на том камењу, али не и од њега. Стога смо, крајем прошлог љета, почели у цркву да уграђујемо камење са врха Румије, надојено молитвом, вјером, љубављу, али и трудом оних који су га у православном обреду ту изнијели.
Постојећу лимену цркву обзидали смо до крова. Онда, одједном, као гром да је ударио: прво у медијима, па онда и у државним институцијама, подигла се харанга на Румијску цркву, али и Митрополију и Митрополита. Као што у материјалном свијету важи Њутнов закон акције и реакције, тако у духовном акција добра изазива реакцију зла.
Као што је свети Јован Крститељ дошао у овај свијет као Претеча, као претходник Господу Исусу Христу, тако је Румијска црква претеча дивном Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. И као што је долазак Бога у тијелу, међу Његову творевину људе, узбуркао сво зло овога свијета, тако је Румијска црква, символично, такла прстом у око зло које је након непуну годину од њеног обновљења Црну Гору одвојило од Србије, учинило је формално политички независном државом, а суштински независном од части, образа, херојства, морала и духа Црногораца.
Новоцрногорство је родило нове Дукљане, Монтенегрине, у духу генетски модификоване Црногорце (ГМО Црногорце), саханлизе новопаганског Запада и поданике његовог духа.
Ти нови Црногорци, који часно црногорско име носе као љуштуру коју су напунили бешчашћем, аморалом, бескичменошћу и сваким другим гадлуком новопаганског богоборја, почев од Румијске цркве, преко крстионице на Превлаци и Предлога закона о слободи вјероисповијести, острвили су се на Цркву Христову у Црној Гори.
Морали смо да прекинемо испуњење завјета наших предака и камење које су изнијели на врх Румије уградимо у цркву јер су нам запријетили да ће је порушити. Вратили смо је у „претходно стање“, односно засули камењем, како је то учињено и када је обновљена. И таква она је лијепа, иако робусна, као да смо јој навукли гуњ. Али, зима је прошла и било би лијепо вратити јој љетње одјејаније.
Како сада стоје политичке прилике у Црној Гори, Румијска црква ће се овога љета знојити у зимској одјећи. Црногорски режим, који данас слави 2006. године на силу, гласачким манипулацијама, издјејствовану независност државе са којом се самопоистовјетио, на примјеру Румијске цркве показује суштину те независности.
Албанци у Црној Гори Румију сматрају албанском планином, а Румијску цркву страним предметом у њиховом тијелу. Тако својатају и Свач и повелики дио Црне Горе, сву ону територију коју су зацртали да буде у Великој Албанији. А црногорски режим се покрио ушима, јуначки ћути и шени пред НАТО државама које праве Велику Албанију и на територији Црне Горе. Црна Гора је протекторат Запада, толико зависна да је зову независном, како би рекли Старобарани: „Толико је грдан да га зову лепи“.
Када су обили цркву на Румији, из ње су узели само крст са четири „С“. Ни новац са иконе нијесу дирали, нити ишта друго. Након више година тај крст појавио се на вратима Румијске цркве (то је тај крст на Часној трпези и у рукама свештеника). Ко год је за ово обретење крста чуо, рекао је: „Томе ко га је узео из цркве нешто лоше се догодило и зато га је вратио“. Безбожници и богоборци када ударају на цркве, као ово на румијску, као и на Христову Цркву као ово сада у Црној Гори, постану свјесни да су ударили на самога Бога тек онда када им се зло догоди, њима или њиховима најближима.
Бог чува Своју Цркву. Ни „врата пакла неће је надвладати“, како је Његово обећање записано у Јеванђељу, а камо ли „независни“ Новоцрногорци.
Током Литургије у суботу, на врху Румије дувао је јак вјетар. Када смо Часне Дарове са проскомидије пренијели на импровизовану Часну Трпезу, и када је ток службе налагао да их откријемо, што је значило и велики рескир да честице са дискоса буду одуване – вјетар је утихнуо. Наставио је да дува након причешћа. Господ Исус Христос, Бог наш, брижи над службом коју му приносимо, брижи над храмовима у којима обитава, а тек колико брижи над Својом Црквом.
Ето рјечите поруке-опомене са врха Румије онима који државну квази независност славе не видећи њену богоборну суштину.
Наредну Литургију, ако Бог да, у Румијској цркви служићемо на Тројчиндан, па онда једном мјесечно, као раније, преко четири године.
(Аутор је парох барски и старешина цркве Св.Тројице на Румији)
