ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО КРАЉ НИКОЛА: "Црна Гора и Србија су двије српске краљевине..."
Након окончања краткотрајног Другог балканског рата — у основи продужетка Првог, а изазваног тиме што су Велике силе одузеле Србији излаз на Јадранско море у областима углавном насељеним албанским племенима, што је ову приморала да губитак компензује у Македонији која је по предратном српско-бугарском споразуму требало да припадне Бугарској — приступило се преговорима о разграничењу на новим, бившим отоманским територијама.
Краљевина Србија је скоро удвостручила своје земљиште, а број становника увећала за око трећину. Краљевина Црна Гора, која није имала такав маневарски простор а ни могућности, да учини било шта слично, рачунала је на добру вољу Србије у погледу расподеле области бившег Новопазарског санџака и Метохије.
Добро је рачунала. Преговори у Београду вођени су без тензија, без спорења, у братској и пријатељској атмосфери, и резултовали су споразумом: Србија је Црној Гори дала оно што је Црна Гора хтела па су тако у њен састав ушли Пљевље, Бијело Поље, Рожаје, Гусиње, Плав, Ђаковица, Исток, Пећ и — а то је било јако важно краљу Николи — манастир Високи Дечани.
Новембра месеца 1913. године краљ Никола I од Црне Горе на Цетињу се са балкона свог Палаца (како су ондашњи Црногорци звали краљевски дворац) обраћа окупљеном народу и доноси следећу прокламацију:
"Хвала Богу и прегалаштву савезничких војска, на Балкану је створено ново боље и срећније стање. Балкански народи ослобођени су ропства и нашли су се у колу своје браће и племеника. Храбре војске двије Српске Краљевине — Црне Горе и Србије — у јуначком полету срушиле су преграду, која нас вјековима раздвајаше, и братским загрљајем на Пљевљима, код Сјенице и на Ђаковици објавиле целом свијету, да је Српство на југоистоку Балкана ослобођено.
Тако загрљене српске војске браниле су и одбраниле српске тековине у Маћедонији од нелојалних прохтјева нашег четвртог савезника — Бугарске, као и наше старе пуне славе и величине споменике у Старој Србији од најезде заведених Арнаута.
Послије свега тога — послије пуне године борбе и јуначких подвига српских — приступило се је разграничењу међу двјема Српским Краљевинама, које је сада братским споразумом довршено, те овим проглашавам присаједињење Краљевини Црној Гори свих освојених области у границама које су одређене:
- Према Краљевини Србији уговором од разграничењу, закљученом у Биограду;
- Према Арбанији ријешењем Амбасадорске Конференције у Лондону до коначног разграничења, које ће извршити нарочита комисија;
- Према Босни и Hерцеговини досадашњом границом.
Објављујући овај радосни чин Моме драгом Народу, дужност нам је, да се на првом мјесту с пијететом поклонимо гробовима наших витезова, који крв своју пролише и живот свој дадоше за браћу своју, и да одамо хвалу и признање претеклим нашим херојима који ће, увјерени смо, са исто онолико прегалаштва и пожртвовања чувати наше тековине. Те тековине и ако нијесу сразмјерне нашим жртвама, и ако смо морали напуштати наш стародревни Скадар и заузето Приморје у интересу јевропског мира, а под притиском јевропских сила, опет су знатне, да можемо с поуздањем вјеровати у сјајну будућност.
Будућност наша од нас зависи.
Потребан нам је сложан рад и ред.
Ја сам увјерен, да ће Моји нови поданици бити елеменат мира и рада и да ће, прелазећи преко свију заблуда и раздора, које страна владавина међу њих унесе, руку под руку са браћом из старих граница Црне Горе бити надахнути једном истом идејом — идејом среће и величине миле нам домовине Црне Горе.
Ја и Моја Влада уложићемо све своје старање, да им осигурамо личну и имовну безбједност, добро судство, савремено школство и створимо услове боље будућности по свим гранама привреде.
Слобода вјере и савјести биће свакоме најстрожије поштована и чувана. То им гарантују Моји лични осјећаји и традиционално начело Мојега дома: "Брат је мио које вјере био".
Мојим поданицима римокатолицима, поред духа широке вјерске сношљивости, којим је Црна Гора вазда прожета, и Конкордат са Св. Римском Столицом јамчи потпуну слободу савјести. Они ће уз браћу православну и муслимане бити јак члан народне нам заједнице и основ снаге наше државе.
Припадници Ислама имаће у Мени и Мојим властима сталну заштиту. Они ће исто тако бити вјерни синови Oтаџбине као и бранитељи своје вјере.
Док се законим путем управа нових присаједињених области не утврди, њима ће се управљати према Мојим уредбама и ријешењима Моје Владе о примјењивању појединих постојећих закона.
Шаљући Мој Владарски поздрав свима Мојим милим поданицима, молим Свемогућега, да их закрили Својом неизмјерном милошћу.
Живјели Моји драги и вјерни поданици!
Никола с. р.
Предсједник Министарског Савјета, Министар Војни Генерал-ађутант, бригадир Ј. Вукотић с. р. — Министар Унутрашњих Дјела Лабуд Гојнић с. р. — Министар Финансија и Грађевина Р. Поповић с. р. — Министар Просвјете и Црквених Послова М. Мијушковић с. р. — Министар Правде Љуб. А. Бакић с. р. — Министар Иностраних Дјела П. Пламенац с. р."
(Напомена: Скраћеница "с. р." значи "својом руком", односно, да се поменути својом руком потписао.)
Дакле, шта је најкрупнији закључак који из овога може да се изнесе? Мислимо да је то следеће: Црна Гора може бити независна и без негације свог српства, српског идентитета и карактера. Црна Гора треба да буде независна као што и јесте, ако Црна Гора то жели, а очито је да жели, али то не мора нужно да повуче оно што је тренд последњих двадесетак година, да се поништава целокупна историја и гради нова, да се буде нетрпељив према српском предзнаку прошлости.
(Телеграф, Архива)
