Потресно упозорење „Жена Бара“: Хранимо 90 дјеце, али више не знамо можемо ли да наставимо

У граду који се развија, гради и сваке године дочекује хиљаде туриста, постоји и једна друга, много тиша стварност. У њој 90 дјеце свакодневно добија оброк из Народне кухиње, док од укупно 250 њених корисника чак око 200 нема сопствени кров над главом. И управо у тренутку када је потреба за помоћи и даље огромна, жене које већ осам година хране најугроженије први пут озбиљно размишљају да затворе кухињу.

Ове забрињавајуће податке изнијела је Љиљана Вујовић из Удружења „Жене Бара“, гостујући у јутарњем програму Телевизије Црне Горе поводом Међународног дана борбе против сиромаштва.

Она је упозорила да сиромаштво у Црној Гори све чешће постаје насљеђе које родитељи, против своје воље, остављају дјеци, док се одговорност за преживљавање најугроженијих годинама пребацује на хуманитарне организације и доброту грађана.

Осам година борбе без краја на видику
Прича Удружења „Жене Бара“ почела је 2018. године, када је група жена на Фејсбуку размјењивала рецепте, не слутећи да ће њихово дружење прерасти у организацију од које ће зависити свакодневни оброци стотина суграђана.

„На ове почетке гледам као на једну своју малу грешку, јер сам у том моменту мислила да ће сва ова помоћ бити потребна веома кратко. Међутим, као што видите, осам година тешког, мукотрпног рада са људима и пут којем ја не видим станицу“, казала је Вујовић.

Иако поносна на постигнуто, истиче да је све теже прихватити чињеницу да изостаје озбиљна државна стратегија за борбу против сиромаштва.

„Зашто немамо визионаре који би смислили добру стратегију борбе против сиромаштва, да се она не своди само на неке социјалне картоне, иза којих људи који их пишу и стварају не виде стварна лица људи у потреби? Све се своди на неке бројке“, упозорила је она.

Деведесеторо дјеце и стари људи којима је оброк питање опстанка
Посебно тежак положај, према њеним ријечима, имају старији суграђани и дјеца. За многе од њих сиромаштво није само недостатак новца, већ и осјећај да су препуштени сами себи.

„Гладни јесу, јер немају тај један оброк који живот значи. Али то су људи гладни помоћи система. Морам да будем потпуно отворена: највећи проблем су стари људи. Уз то су проблем и дјеца, јер наша кухиња храни 90 дјеце на дневном нивоу. То је Богу заплакати“, казала је Вујовић.

Она је нагласила да је најопасније то што дјеца одрастају у сиромаштву из којег, без институционалне подршке, тешко могу да изађу.

„Њима треба државно уже да се спусти у бунар и да извади људе из безнађа. Ако то не будемо урадили, ми идемо у много тешке дане“, поручила је.

Упозорила је и да повећање зарада, које начелно подржава, не доноси очекивано побољшање ако га истовремено прати раст цијена основних животних намирница.

Први пут се размишља о затварању Народне кухиње
Послије осам година непрекидног рада, чланице Удружења суочавају се са питањем које до сада нијесу озбиљно постављале – могу ли и даље саме носити терет помоћи најсиромашнијима?

„Вјерујте ми да први пут сада, послије осам година, често разговарам са Женама Бара да ли би било нормално и да ли би било у реду да ми подијелимо пакетиће нашој дјеци за Нову годину и да се поздравимо са народном кухињом“, открила је Вујовић.

Истакла је да хуманост појединаца, ма колико драгоцјена, не може трајно замијенити обавезе државе.

„Уколико се држава не освијести и нешто не уради по овом питању, ми не можемо вјечно да се ослањамо на доброту човјека, на доброту добротвора. Ово је проблем државни“, поручила је.

Додатну тежину ситуацији даје податак да од 250 корисника кухиње њих око 200 нема сопствени дом.

„Па да имају два примања у кући, они клизају у сиромаштво. И то је сиромаштво без повратка“, упозорила је Вујовић.

„Тета Љиљо, немамо да платимо станарину“
Колико су ови проблеми болни показује и прича о петнаестогодишњој дјевојчици која је затражила помоћ за своју породицу.

„Стиже ми порука дјевојчице од 15 година: ‘Тета Љиљо, молим вас, можете ли некако мојој мами да помогнете, јер ми немамо станарину да платимо?’“, испричала је Вујовић.

Током разговора сазнала је да породица често нема новца ни за школску ужину.

„Знам да има оброк код нас, знам да има школски прибор, знам да има гардеробу. Она онако ћутљиво, стидљиво каже: ‘Тета Љиљо, ми често немамо за ужину’. Па то је душа да те заболи“, казала је.

Вујовић је нагласила да овакве животне ситуације ниједно невладино удружење не може самостално да ријеши.

Због тога сматра неопходним развој социјалног становања и непосреднији рад институција са угроженим породицама.

„Ми радимо осам година, још нико није крочио у нашу кухињу да види ко су ти људи. Ако се бавите само папирима и статистиком и правите програме за људе које не познајете, како ћете им помоћи?“, упитала је.

Похвалила је поједине мјере Општине Бар, попут субвенционисања школских ужина, спортских и ваннаставних активности и школског прибора, сматрајући да би тај примјер требало да слиједе и друге општине.

Ипак, указала је да постоје породице које нијесу у стању чак ни да самостално попуне документацију потребну за остваривање тих права.

Рабреновић: Ми гасимо пожар, а држава мора да рјешава узроке
Представница Удружења „Жене Бара“ и професорица њемачког језика Јасмина Рабреновић истакла је да хуманитарни рад може ублажити посљедице сиромаштва, али не и отклонити његове узроке.

„Ми смо организација која помаже људима, али ми, дакле, гасимо неки пожар. Држава мора да има јасан систем и план како да се помогне тим људима“, поручила је Рабреновић.

Она сматра да је неопходан конкретан државни акциони план, укључујући и измјене одређених законских рјешења.

Подсјетила је да рад Удружења не обухвата само припрему и подјелу оброка. Чланице помажу и у реновирању неусловних стамбених објеката, па чак и изградњи кућа, уз подршку грађевинских фирми и донатора.

Средства за Народну кухињу обезбјеђују и припремањем кетеринга за компаније и различите догађаје.

„Доста често нас ангажују разне фирме да им правимо кетеринг. Ми то све направимо, однесемо, а новац који се нама уплати опет иде за народну кухињу“, објаснила је Рабреновић.

Удружење сарађује са Туристичком организацијом Бара, Кућом маслина и бројним привредним субјектима, а традиционалну барску кухињу представљало је и на манифестацијама у Новом Саду, Београду и Словенији.

Помоћ која враћа достојанство и самопоуздање
Поред обезбјеђивања хране и основних животних услова, „Жене Бара“ настоје да помогну корисницама да стекну нове вјештине и постану самосталније.

Сваког петка организују радионице плетења, сликања и израде рукотворина, које, осим практичног знања, пружају и психолошку подршку.

„Прије свега, то је психолошка подршка, а онда и усвајање вјештина које ће им сигурно касније ваљати“, објаснила је Вујовић.

Удружење данас окупља 21 волонтерку, а за осам година постало је један од најпрепознатљивијих ослонаца угроженим грађанима Бара.

„Невладино удружење ‘Жене Бара’ је, без имало лажне скромности, постало једна мала институција за ових осам година“, закључила је Вујовић.

Ко ће нахранити дјецу ако се кухиња затвори?
Осам година „Жене Бара“ показују колико далеко могу да досегну доброта, упорност и солидарност. Али њихова најновија упозорења отварају питање на које одговор не могу дати ни волонтерке ни донатори, већ надлежне институције.

Шта ће бити са 90 дјеце која свакодневно добијају оброк у Народној кухињи ако се њена врата једног дана заиста затворе? Ко ће помоћи старијима, породицама без дома и дјеци која одрастају бринући о станарини умјесто о школским обавезама?

Хуманост је драгоцјена, али не смије постати изговор за одсуство системских рјешења. Држава која жели да побиједи сиромаштво мора да упозна људе иза статистичких података, обезбиједи им стварну подршку и пружи прилику да изађу из зачараног круга немаштине.

Јер, најтежа вијест из Бара није само то што 90 дјеце зависи од оброка Народне кухиње.

Најтеже је то што се, послије осам година несебичне борбе, жене које их хране питају колико још могу да издрже.