Руси и Украјинци важан ослонац наше економије, Алабар провјерава државну зрелост
Док домаћа привреда и даље кубури с продуктивношћу, извозом и радним стандардима, страни капитал, нарочито онај који долази из Русије, Украјине и Турске, постао је главна артерија кроз коју тече новац у црногорски буџет, иако се не ради о огромним пројектима или мегаинвестицијама које прижељкујемо.
У том контексту, однос према инвеститорима – било онима који већ живе и послују у Црној Гори, било онима који долазе са амбициозним пројектима попут Мохамеда Алабара – показује зрелост државне политике. Хоће ли Црна Гора знати да изгради модел развоја у којем ће капитал долазити по јасним правилима, али без политичке стигматизације? Или ћемо и даље игнорисати чињеницу да без странаца више не можемо рачунати на озбиљан јавни сервис, стабилан буџет или пристојан раст?
Процјена је да је почетком 2024. године преко 96.000 странаца имало привремени или стални боравак у Црној Гори. Међу њима, више од 26.000 су руски држављани, а око 9.700 су Украјинци, од којих је већина под режимом привремене заштите због рата. Када се томе дода више од 9.000 Турака, слика постаје јасна: Црна Гора већ сада функционише као вишенационални резидентни простор.
Међутим, најважнији показатељ није демографски, већ фискални. Према процјенама из 2023. године, само је потрошња руских и украјинских грађана донијела више од 163 милиона евра кроз ПДВ. А то је само видљиви дио. Порези на некретнине, таксе, доприноси, комуналне обавезе, услуге, превоз и осигурања додатно увећавају укупни фискални допринос за више десетина милиона евра.
Сарадња са великима тражи методичност
Сарадња са инвеститором као што је Мохамед Алабар тражи методичност, а не журбу. Треба детаљно и јавно размотрити сваку парцелу, сваку урбанистичку јединицу, сваку финансијску обавезу државе и сваког партнера. Влада је дужна да објави комплетну документацију и објасни грађанима све аспекте договора, па и оне најситније: од спратности објеката, динамике изградње, до распореда инфраструктуре и начина финансирања. То није само законска обавеза, већ и етичка дужност према свим грађанима Црне Горе.
Умјесто да води процес, Влада га је претворила у експеримент базиран на полуинформацијама. Тиме се подрива кредибилитет саме инвестиције, а Црна Гора се перципира као земља у којој нема јасних правила игре. Управо зато, ако ова инвестиција треба да успије – и економски и друштвено – неопходно је да се процес врати у институционалне оквире, а грађани третирају као носиоци, а не посматрачи развоја.
У многим црногорским градовима развиле су се микроекономије које зависе од њихове потрошње. Само у Будви, Подгорици, Тивту и Бару настао је читав слој тржишта – ресторани, школе, ординације, адвокатске канцеларије, рачуноводства, ИТ сервиси – који зависи од странаца. Штавише, неки сектори би практично престали да функционишу када би они отишли.
– Морамо бити свјесни да странци не узрокују наше проблеме, они долазе у бизнис амбијент који ми креирамо и боре се са баријерама које ми постављамо – изјавио је недавно за "Дан" финансијски савјетник Стеван Гајевић.
Његова оцјена је изузетно важна јер разбија мит о "кривици странаца" за раст цијена, гужве у школама и стамбену кризу. Гајевић јасно раздваја чињенице од осјећаја. Његова тврдња да на порезима и таксама не пише ко их је платио позива на нову парадигму у којој инвеститор није ни странац, ни домаћи, већ партнер или не-партнер у развоју.
Руси и Украјинци највише улажу у секторе са највећим фискалним ефектом: некретнине, туризам, угоститељство, услуге и ИТ. Инвестициони прилив из Русије у 2024. износио је 100,2 милиона еура, из Србије 118,2 милиона, а из Турске 99,6 милиона. Од укупних 889,8 милиона еура страних директних инвестиција, више од 455 милиона отишло је у некретнине.
Недостатак правне сигурности
Недостатак правне сигурности, спорост судова, неусклађеност прописа и честа измјена закона без прелазних периода додатно обесхрабрују оне који би жељели да дугорочно улажу.
Као директна посљедица свега наведеног, велики број страних држављана који су посљедњих година регистровали компаније у Црној Гори – посебно грађана Русије, Украјине и Турске – у посљедњих шест мјесеци почео је да пребацује пословање у друге државе региона. Србија, као највећа економија Западног Балкана, нуди конкретне олакшице за регистрацију компанија, као и повољнији режим добијања дозвола боравка. Сјеверна Македонија, иако мање атрактивна, нуди ниже трошкове и ефикаснију администрацију. Чак и Албанија, са либерализованим тржиштем и подстицајима за ИТ сектор, постаје све чешћи избор страних државаљана који напуштају Црну Гору.
Према једноставној рачуници, 40.000 породица са привременим боравком троши мјесечно минимално 1.000 евра. То значи годишњу потрошњу од 480 до 500 милиона еура. Само по основу ПДВ-а, држава приходује преко 100 милиона годишње. Ако се додају доприноси, порези, таксе и остале дажбине – укупан допринос странаца буџету Црне Горе прелази 12 одсто укупних годишњих прихода.
"Немамо инфраструктуру, школе су нам постале тијесне... Цијене у продавницама, а посебно цијене некретнина, лете у небо. Сада то гледамо као негативан ефекат, умјесто да ово пуњење буџета искористимо" – казао је за "Дан" економски аналитичар Давор Докић.
Црна Гора се налази на важном раскршћу када је у питању модел привредног и урбаног развоја. Након година инерције, на сцену ступају крупни инвеститори – попут Мохамеда Алабара – чије амбиције могу бити кључ за покретање значајних пројеката, али само ако се њихова реализација одвија уз пуно поштовање јавног интереса. Појава Алабара у Црној Гори у ствари је тест озбиљности наше државе када су страни инвеститори у питању. Проблем, међутим, није у самом инвеститору, већ у томе како га је Влада увела у систем и на који начин жели да реализује договоре – прећутно, брзоплето и иза леђа грађана.
Сарадња са озбиљним инвеститором захтијева озбиљну институционалну припрему. Умјесто тога, Влада је до сада наступала као да се ради о ванредном пројекту који треба на силу убрзати, игноришући потребу да се у процес укључе локалне самоуправе, стручна јавност и грађани. Умјесто отвореног дијалога и јасног представљања шта је предмет инвестиције, грађанима се испоручују штуре и опште информације, без иједног детаља шта ће се градити и гдје ће се градити, под којим условима, ко финансира, ко контролише, а ко профитира.
Таква пракса је неозбиљна и потенцијално штетна. Умјесто да буде мост између капитала и јавног интереса, Влада се позиционирала као агент једне инвестиције – без консултација, без јавне расправе, без документације доступне јавности. Управо због тога не треба да чуди подозривост дијела јавности, јер нема шта да процјењује осим гласина и полузваничних тумачења. Кривица није на општинама, нити на грађанима, већ на Влади, која није објаснила ни основне елементе пројекта.
Алабар не може бити ни спаситељ ни пријетња – он је партнер. Али само ако зна шта партнерство значи: отвореност, договор и заштиту јавног интереса. А то прва мора знати и доказати Влада.
Док се званичници Црне Горе хвале рекордним бројем страних држављана са привременим или сталним боравком, као и растом броја фирми у страном власништву, истина је да држава готово ништа системски није учинила да тим људима заиста олакша пословање и интеграцију у друштво. Иако у буџет редовно уносе десетине милиона еура кроз порезе, таксе и потрошњу, страни држављани се у пракси свакодневно суочавају са препрекама које их тјерају да своје пословне активности премјештају у друге, административно ефикасније државе региона.
Умјесто да препозна потенцијал хиљада предузетника, стручњака и инвеститора који су дошли у Црну Гору да овдје живе и раде, институције им намећу лавиринте компликоване администрације. За регистрацију фирме, продужење боравка, добијање радне дозволе или приступање основним јавним сервисима потребно је проћи кроз лавиринт неповезаних институција, непрецизних тумачења закона и често произвољних одлука службеника.
Посебно отежавајући фактор свакако је недостатак дигитализације. Док у државама као што су Србија, Хрватска или Сјеверна Македонија постоје онлајн портали кроз које се већина административних поступака може завршити у року од неколико дана, у Црној Гори је и даље уобичајено ношење докумената "од шалтера до шалтера", печатирање, превођење на папиру и чекање по неколико недјеља на најобичнија рјешења.
Намјесто да шаље поруку стабилности и сигурности капитала, Црна Гора је у посљедње двије године послала серију алармантних сигнала који страним инвеститорима указују да овдје не могу бити сигурни. Један од најконтроверзнијих потеза било је доношење закона којим је замрзнута имовина појединих руских држављана, што је код многих страних инвеститора, не само из Русије, изазвало бојазан да би слична судбина могла задесити и њих уколико се политичка ситуација промијени.
У разговорима с адвокатима и књиговођама који раде са страним држављанима потврђује се тенденција да фирме које су постојале у Црној Гори "само формално" – ради боравка – сада престају да постоје или се селе у земље региона гдје је амбијент повољнији.
Умјесто да им постављамо баријере, вријеме је да их прихватимо као оно што јесу: највећи инвеститори, порески обвезници и носиоци развоја. Ако је развој циљ, онда се политика према страним инвеститорима мора водити разумом, а не страхом, пише "Дан".
