Бошњачко вијеће ЦГ: Трагичну судбину жртава злочина у Штрпцима не смијемо заборавити
Инфмормативна служба Бошљачкој вијећа у Црној Гори обратила се саопштењем за јавност које објављујемо без редакцијске обраде.
....................
Данашњим окупљањем у Подгорици и Бијелом Пољу исказујемо сјећање и поштовање према жртвама злочина у Штрпцима, отетим и недужно побијеним путницима из воза “Ловћен 671” који је саобраћао на прузи Београд- Бар.
Есад Капетановић, Иљаз Личина, Фехим Бакија, Шећо Софтић, Рифат Хусовић, Халил Зупчевић, Сенад Ђечевић, Јусуф Растодер, Исмет Бабачић, Томо Бузов, Адем Аломеровић, Мухедин Ханић, Сафет Прељевић, Џафер Топузовић, Расим Ћорић, Фикрет Мемовић, Февзија Зековић, Нијазим Кајевић, Звјездан Зуличић и једно непознато лице- убијени су само због свог имена. Не заборављамо и подсјећамо на њихову судбину, као И на чињеницу да државне институције у Србији, БиХ, и Црној Гори, ни послије 32 година, нису ни правно, ни морално, ни хуманитарно заокружиле овај ратни злочин.
Отмица путника из воза “Ловћен” на линији Београд – Бар, догодила се 27. фебруара 1993. станици Штрпци, када су припадници војске Републике Српске из Вишеграда извела из воза 20 путника од којих су 18 били Бошњаци, један Хрват и једно неидентификовано лице.
Отети су, спроведени до села Прелово, гдје су их у сали локалне школе претресли, одузели им новац и друге вриједне ствари, а затим их претукли, да би их, након тога, везали жицом и камионима и одвезли у околину Вишеграда. У атару села Мушићи су побијени, а њихова тијела бачена. Посмртни остаци Халила Зупчевића пронађени су крајем 2009. године на обали језера Перућац, а посмртни остаци Расима Ћорића, Јусуфа Растодера и Иљаза Личине нађени су у истом језеру 2010. године. Од тада нема помака у трагању за посмртним остацима жртава.
Да ова отмица није била није била случајност, већ да је то планирано у државном врху тзв. Савезне републике Југославије, потврђено је првом пресудом Небојши Ранисављевићу у Бијелом Пољу, као и судским процесима у Сарајеву и Београду. За овај злочин у Сарајеву је осуђено 7 саучесника,а командант бригаде је ослобођен.
Наиме, Суд Босне и Херцеговине првостепено је осудио седам припадника на по 13 година затвора, али није успио да докаже кривицу команданта Друге подрињске бригаде из Вишеграда у чијем саставу је дјеловала и јединица која је извршила отмицу из воза. Тиме се замагљује ланац командне одговорности.
Из Одјељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, пред којим се води поступак против четири лица која се терете као непосредни починиоци истог злочина, нема ни наговјештаја о окончању процеса.
Црна Гора се не може изузети од овог злочина, јер је тадашњи режим у Подгорици најдиректније помагао зочиначки наум Београда, током агресије на Босну и Херцеговину и у стварању ратног амбијента у којем се десио и овај и други злочини.
Овоземаљска правда, није још стигла- ни починиоце ни налогодавце. Ни црногорско правосуђе- специјално тужилаштво и судство није показивало довољно спремности да у случају Штрпци, као ни у другим случајевима ратних злочина, истражи процесуира и осуди све виновнике и налогодавце, као и оне који су планирали овај монструозни злочин.
Најаве о поновном отварању ових случајева, могу бити наговјештај да ће се можда нешто промијенити у односу правосудних институција према тамним мрљама црногорске прошлости 90-их. На њима је дакле да прекину праксу прикривања, препуштања забораву, селективног кажњавања, чиме спрјечавају суочавање са прошлошћу,
Одговорност државних институција изостала је и када су у питању најуже породице жртава. Њихова права на достојанствену социјалну сатисфакцију, држава је годинама игнорисала. Није било жеље да се помогне у збрињавању чланова породица, у обезбјеђивању егзистенције, социјалном положају, школовању дјеце или запошљавању. Годинама се указивало да они као цивилне жртве рата требају остварити своја права, али није било никаквог помака.
Најављене измјене закона о борачкој и инвалидској заштити, које је Влада упутила ка Скупштини, могле би бити наговјештај да ће се нешто промијенити и да ће се коначно заштити права чланова породица и пружити одређена сатисфакција.
Бошњачко вијеће охрабрује таква настојања, вјерујући да се могу наћи одржива и праведна рјешења и да ће добити подршку у Скупштини. За многе чланове породица је већ касно, јер нажалост нису више међу живима,али је значајно да се макар и после 32 године покаже да је су Црна Гора и њене институције коначно смогле снаге да се суоче са сопственим грешкама и дјелимично исправе неправду.
Тек када се то деси, када сви починиоци и налогодавци ратног злочина буду пред лицем правде, и када се члановима породица жртава осигурају њихова права, ми ћемо повјеровати да се црногорско друштво коначно почело суочавати са ратном прошлошћу и у њему заживјела владавина права.
Информативна служба Бошњачког вијећа
