Jукић: Ниједна жена не смије остати без подршке

Склониште за жртве насиља у Бару, које води удружење “Леа”, за годину дана рада удвостручило капацитете, пружајући физичку и психолошку сигурност, али и економско оснаживање за 14 жена и њихову дјецу

........

Барско склониште за жене и жртве насиља којим руководи удружење “Леа” проширило је капацитете за осам корисница, на укупно четрнаест, за непуну годину рада.

Кориснице и њихова дјеца сада на располагању имају играоницу, психолошку, правну и економску помоћ и друге потребне услуге.

Удружење “Леа” које окупља пет дјевојака из Бара основано је прије нешто више од годину, а недуго затим је отворено и прво склониште за жене и дјецу жртве насиља у Бару, односно на приморју.

У првобитној кући на тајној локацији могле су примити осам корисница, а сада су склониште премјестиле у друго насеље и у могућности су да пруже привремено уточиште за четрнаест жена и дјеце. У склоништу могу боравити жене и дјеца са територије цијеле Црне Горе. Услуга склоништа намијењена је женама и њиховој дјеци у ситуацијама породичног насиља, а пријем корисница је могућ 24 сата дневно, седам дана у недељи. Услуга смјештаја пружа се корисницима којима су угрожени безбједност, живот и здравље.

То је “Вијестима” казала Емилија Јукић, извршна директорица невладиног удружења “Леа Бар”. Прошла је готово година од оснивања склоништа, и за то вријеме научиле су много, појединачно и као тим, испричала је.

“Можда најважнија лекција је колико је психолошка подршка кључна. Физичка сигурност јесте први корак, али без емоционалног опоравка, жене тешко могу направити трајан искорак ка независности и новом животу. Такође, освијестили смо колико је економска независност важна”, истакла је Јукић.

Поред тога, како је навела, много корисница се суочава с економским притисцима који их често враћају у токсичне средине. Зато су у протеклој години почеле да развијају програме оснаживања које спроводе кроз радионице, сарадњу са локалним предузећима и обуке које им у будућности помажу да пронађу посао.

“Још једна важна спознаја јесте да не постоји универзално рјешење. Свака жена која дође код нас носи своју причу, своју борбу и свој темпо опоравка. Учили смо да слушамо без предрасуда, да се прилагодимо и будемо подршка, не само као сервис, него као људска бића”.

На питање шта је оставило највећи утисак и уједно био највећи подстрек за протеклу годину рада, Јукић је одговорила да је то количина храбрости и снаге која постоји у женама које су код њих долазиле, те чињеница колико је у ствари тежак тај први корак када жена одлучи да изађе из насилног односа.

Потребе све веће, новца мање

Потреба за проналажењем веће куће која ће моћи да смјести већи број жена и дјеце показала се већ у првим мјесецима. Ипак, кажу да ту неће стати, већ ће наставити да унапређују услуге. Зато су покренуле процес адаптације простора и повећале капацитет слоништа. Тиме су омогућиле не само више мјеста, испричала је Јукић, већ и квалитетније услове за свакодневни живот и опоравак.

“За нас то није била само логистичка промјена, то је био искорак ка већој доступности, ка томе да ниједна жена не буде остављена да чека, посебно у тренуцима када јој је помоћ најпотребнија”.

Јукић истиче да је највећи изазов био недостатак финансијских средстава. Рад у оваквом систему захтијева континуирану подршку, тврди она, не само за основне трошкове, већ и за квалитетне услуге намијењене корисницама.

“Ипак, упркос томе, можемо рећи да смо имале успјешну годину иза себе. Успјеле смо да одржимо све кључне сервисе, проширимо капацитете и пружимо конкретне бенефите женама које су прошле кроз наше склониште, било кроз психолошку подршку, оснаживање или помоћ у реинтеграцији”.

И даље се суочавају са препрекама које се тичу истих ствари, финансијских и кадровских капацитета. Рад у склоништу је изразито захтјеван, каже Јукић, и често укључује ноћне и прековремене смјене, а број запослених још није довољан да покрије све потребе на начин на који би оне то жељеле.

“Посебно је важно ојачати тим у дијелу директне подршке корисницама, психолошкиње, социјалне раднице, али и особље за дежурства”.

Систем пребацује одговорност

Будући да за кориснице склоништа поступа у служби повјерљивог лица, Јукић сарадњу са надлежнима коменарише као промјенљиву, са пуно мјеста за побољшање. Иако постоје позитивни примјери доброг поступања када институције раде у синергији, постоји и много случајева гдје се видљивост и ефикасност система значајно смањују, испричала је.

“Насиље над женама је комплексан проблем који захтијева заједнички, системски приступ, што није увијек случај. Један од највећих системских проблема је недовољна координација међу кључним институцијама”.

Често долази до пребацивања одговорности, тврди она, што успорава поступке и ствара несигурност за жртве. Такође, постоје и значајни проблеми у вези са заштитом жртава током судских процеса. Многе жене немају адекватну заштиту и често су изложене даљој виктимизацији, што се додатно компликује предугим трајањем судских поступака.

“За превазилажење ових проблема, потребне су континуиране обуке свих актера у систему, развој јаснијих и ефикаснијих протокола за међуинституционалну сарадњу, као и бржи приступ правди и адекватној заштити. Кључна је и промјена културних и друштвених ставова према насиљу над женама, јер је то први корак ка промјени система и закона на ефикаснији начин”, наводи Јукић.

Упитана који су даљи планови удружења “Леа”, одговорила је да се фокусирају на ширу друштвену сензибилизацију, јер сматрају да је кључна промјена друштвеног става према насиљу над женама.

“Настављамо с радом на подизању свијести и едукацији свих сегмената друштва. Од младих, преко стручњака у институцијама, до шире јавности. Наша мисија је да насиље над женама престане бити табу тема и да жене, без обзира на околности, знају да нису саме”.

Пројекти које реализују имају за циљ побољшање положаја жена, али и проширење услуга које пружају. Осим смјештаја, њихов фокус је на психолошкој, правној и економској подршци, као и на оснаживању жена за самосталан живот.

“Желимо да све жене које се налазе у ситуацији насиља знају да је помоћ доступна и да не морају чекати да дођу до безизлазних ситуација. С тим у вези, један од кључних циљева је повећање препознатљивости нашег рада, како би што већи број жена знао да нам се може обратити. Наш крајњи циљ је да ниједна жена не буде препуштена сама себи, а друштво да буде боље информисано о свим могућностима које постоје за помоћ”.
 
 
(Марија Пешић, Вијести)