(ВИДЕО) Молитва, труд и благодарност на Волујици: Митрополит Јоаникије уручио архипастирске грамате
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је јуче Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог пророка Илије на Волујици.
Вјернима се бесједом обратио по отпусту.
На почетку се осврнуо на историјат ове светиње и подсјетио на предање да је Света краљица Јелена Анжујска на том мјесту подигла цркву која је обновљена у вријеме Митрополита и потоњег Патријарха Гаврила (Дожића) и трудом вјерног народа и проте Павла Радуновића. Истакао је и значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија у обнови ове светиње у новије вријеме.
„Углавном, свијећу ове светиње они су одржали, али наш блаженопочивши Митрополит је велики обновитељ прије свега обновитељ духовнога живота, а онда је ишла и свака друга обнова. Покренуо је заједно са свештеницима и са народом из Бара обнову ове светиње и ево, хвала Богу, она је обновљена. Али, то не би значило много да Бог није послао двије сестре, претходно су биле искушенице, па су се касније замонашиле по промислу Божијем добиле су имена Марта и Марија у спомен оних сестара Светога четвородневног Лазара Марте и Марије.“
Потом је Митрополит Јоаникије поучио да из Јеванђелске приче о Марти и Марији видимо да предност има духовно гостопримство, односно слушање и прихватање ријечи Божије, над уобичајеним, видљивим.
„Прво се сјетимо онога догађаја када је Господ Исус Христос дошао у дом Лазарев и сестре Марта и Марија су биле ту, па Марија сједе крај ногу Исусових и слушаше бесједу Његову, а Марта се ужурбала да спреми све за дочек, да угости најдражега и највећега госта у њиховоме дому. И како је то мало потрајало, Марија слуша бесједу Христову и не пада јој на памет да било шта друго ради, него да се наслађује ријечју Господњом, благодаћу и силом Духа Светога која излази из уста Господњих, па ће Марта да каже: Гоподе, видиш ли што се чини, реци мојој сестри да ми помогне, јер наравно сви су знали за тај благословени обичај да било кога, а камоли најдражега госта треба дочекати, треба учинити све да се покаже гостопримство у највећем могућем смислу. То је наше православно, источњачко гостопримство, да дочекаш најбоље како можеш. Рекли бисмо да је ту Марта била потпуно у праву, јер она много ради, а њена сестра слуша бесједу Христову и не ради ништа. Али ће Господ Исус Христос да каже: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а то можемо схватити на разне начине, а за оно што је мање битно од овога што сада ради Марија. А Марија је бољи дио изабрала који јој се неће одузети.
Видите , какву ми поуку треба да извучемо из овога догађаја. Да ли су Марта и Марија биле у већем неспоразуму? Не. Оне су сестре, оне су заправо једно. Само је Господ указао на то да има нешто веће од земаљских брига, па чак и од устаљеног гостопримства. Треба прво се насладити ријечју Божијом, односно треба показати узвишеније гостопримство од онога само да направимо обични дочек, јело, пиће, љубав, добродошлицу. Има нешто много важније, а то је примити ријеч Божију у срце своје, а то бисмо могли назвати духовно гостопримство и Марија се потрудила да Господа угости на тај начин. Да му сву пажњу своје душе и свога срца укаже, да отвори уши своје и мисли своје и срце своје, да чује и прими ријеч Његову, јер Он је дошао да даје, а не да узима и оно што би се рекло да узима, Он заправо опет даје. Од њега је све. И та Марија која, рекло би се, није радила ништа, она је радила важнији посао, али не треба поцијенити ни улогу Марте која се потрудила и дала све од себе да дочека Господа Исуса Христа ,да послужи и да покаже оно гостопримство које је било уобичајено, али заиста на најбољи, на најсрдачнији начин“-бесједио је Митрополит Јоаникије.
Митрополит је појаснио да је и то што је радила Марта такође значајно и да ни њен труд није одбачен, али да је Господ том причом показао шта има приоритет, а то је слушање ријечи Господње.
Митрополит Јоаникиеј је затим ову Јеванђелску причу повезао и са монашким животом сестара Марте и Марије из овог манастира, истакавши да се њихов труд огледа и у наслађивању ријечју Божијом и молитвеном подвигу и тиховању, али и труду око обнове манастира.
„Тај подвиг је доста тајанствен и скривен и треба да буде скривен. Другачије не може да се обавља. Монаси имају свој трајни живот, а то је молитвено тиховање и то је веома важно-да се прво хранимо ријечју Божијом, истином Божијом и правдом Божијом, а онда наравно и поред тог духовног подвига, важан је и тај наш тјелесни труд који се види. Ево, ова обнова то је тјелесни труд и видимо да и он има значаја и да доноси лијепе полодове. Заправо, равнотежа, комбинација једнога и другога, то је пуноћа монашкога живота и монаси се труде прије свега да молитвом и призивањем имена Божијега оплемене своје срце и своје духовно биће да препороде, а онда се наравно труде и да све око себе раде и уреде како треба и да буду гостопримни и да дочекују и да раде и да се труде и да видите како то бива. Као што не вриједи тјелесни труд без молитве, тако ни молитва не може да успије, да донесе своје истинске плодове, ако нема и тјелеснога труда. Као што су сестре Марта и Марија у суштини биле једно, биле су нераздвојне, тако и на духовном, мисленом плану то треба схватити, да овај духовни труд који се не види и овај тјелесни труд да мора бити и једно и друго, с тим што духовни, молитвени труд има предност. Тамо гдје има молитве, тамо и све оно што радимо, па и да нијесмо нешто много способни да нешто учинимо велико, али ће то бити благословено и то ће донијети правог, истинског плода. Ако нема молитве, ако нема тог духовнога труда и подвига који се не види, него само хоћемо оно што је спољашње, вјерујете, можемо саградити куле и градове, ништа од тога нема, ништа то не вриједи. Понекад боље да све то сагори, него што се подиже.
Врло често то људи раде из неке сујете , да се само види, нема од тога много вајде. Али, на овом мјесту и на многим мјестима показало се да има много смисла, прије свега тамо гдје се људи Богу моле и раде све и дају све ради славе Божије и ради славе имена Божијега и имају тај правац, ту перспективу духовну, онда све оно што чине, чине од срца и све је то благословено и тек је то тада лијепо. Као што овдје видимо да се нешто заиста лијепо и чудесно догодило и зато овај манастир има већ своју причу, своју биографију, има свој живот“-закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетиески Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и подсјетивши на Господње ријечи: Гдје су двоје или троје у име моје и Ја сам ту са њима, призвао Божији благослов на овај свети храм и све присутне.
Митрополит Јоаникије на крају је додијелио неколико архипастирских грамата: господину Ристу Дрекаловићу из Подгорице (за показану љубав према овој светој обитељи и велику помоћ приликом изградње пута до овог манастира), Жељку Ђаловићу из Бара, Школи вјеронауке из Бара (дјечици која под руководством вјероучитељице Славице Орландић огранизују хуманитарне Божићне вашаре-прошле године су прикупљених 8.000 евра донирали за асфалтирање пута до овог манастира), Друштву доборвољних давалаца крви „Свети Јован Владимир“ из Бара, компанији „Царинвест“ из Грбља (за значајан прилог и допринос реализацији пројекта изградње пута), као и СПЦО Бар.
Приредила: Лана Остојић
Фотографије и видео: Дејан Вукић
