Ни "П" од правде у Црној Гори: Маскиране кукавице које су претукле Гојка Раичевића, непознате и након седам година

Од батина је Раичевић добио крвне подливе у крсно-слабинском предјелу и тешку повреду кољена. Тукли су га са мучки, крвнички, тукли су га с леђа. Само недељу дана касније, полиција је Гојка Раичевића још једном - претукла. Претукла је Раичевића за сваки случај, јер не кошта ништа или безначајно мало претући - новинара

***

На данашњи дан прије седам година, главни уредник портала ИН4С Гојко Раичевић, рођени Баранин ( и Црмничанин) је вршећи своју професионалну новинарску дужност извјештавао са мирних грађанских протеста у организацији Демократског фронта, коју су се одржавали испред Скупштине Црне Горе.

Тога дана је на раскрсиници Булевара Светог Петра Цетињског и ул. Станка Драгојевића постављен полицијских кордон који је грађанима забрањивао било какво кретање у правцу Скупштине.

Гојко Раичевић је, поступајући по таквој наредби полиције, заузео пристојну дистанцу и с ње снимао сва дешавања у позадини. Међутим, у једном тренутку, када су посланици ДФ-а покушали да прођу кордон и да се упуте ка Скупштини, њих је полиција примјеном бруталне силе у томе спријечила и принудно привела.

Раичевића, који се том приликом приближио полицији како би догађај боље осмотрио и подржао слободу кретања посланика, полиција је привела и потом бестијално претукла. Од батина је Раичевић добио крвне подливе у крсно-слабинском предјелу и тешку повреду кољена. Тукли су га са мучки, крвнички, тукли су га с леђа. Само недељу дана касније, полиција је Гојка Раичевића још једном – претукла. Претукла је Раичевића за сваки случај, јер не кошта ништа или безначајно мало претући – новинара. Томе тада режиму најефтинија је била цијена пребијања новинара. Чак и до оног најгорег. Не кошта а најчешће се и исплаћивало.

То је је била још једна епизода бруталног прогона новинара у Црној Гори. Колико су се достојанство и безбједност новинара у Црној Гори тада цијенили, најбоље говори пресуда Вишег суда у Подгорици бр. Гж 3048/18 од 5.4.2018, који је пресудио да пребијање новинара у два наврата државу треба да кошта – хиљаду евра. Толико је Виши суд досудио Раичевићу на име накнаде штете. Од тога, 500 евра на име повреде права на достојанство личности, и 500 евра на име повреде права на примање и саопштавање информација. Накнаде због претрпљених физичких болова и страхова, није било. Новинар је дужан да се не плаши од пребијања а физичке болове мора да истрпи.

А управо тај суд је предсједнику Милу Ђукановићу својевремено на име повреде части и угледа досудио десетороструки виши износ – чак 10.000 евра. Десет пута је његов углед и част већи и вреднији од части новинара. А уз све то њега нико није тукао ни омаловажавао, просто су га вербално увриједили новинари. Али та увреда је по уму Вишег суда десет пута гора и већа од тешког пребијања и бизарног подлачког понижавања једног новинара.

Раичевић испред КЦЦГ 17. октробра 2015. године
Ту треба истаћи да новинар Гојко Раичевић није зазирао већ чак презирао стару власт, тј. имао став и мишљење критичко, новинарско и лично. Е то је бивши режим сматрао оправданим чак друштвено пожељним да пребија такве новинаре и људе. И чак да убија.

Пресуда Вишег суда је оборена. Врховни суд је пресудом бр. Рев. 1083/19 од 3.12.2019. заузео став да је “цијена тортуре новинарa” мало виша. Врховни суд ту цијену није видео као десетороструко нижу у односу на цијену повреде части Предсједника Црне Горе Мила Ђукaновића – него троструко нижу. Досудио је 3.000 евра. Колика је стварна цијена пребијања, понижавања и убијања новинара у Црној Гори? Колико би Предсједнику Црне Горе било досуђено пара да га је неко пребијао и понижавао? Милион УС долара и то не као сатисфакција за бол, повреду части, већ тек као мали – фластер. Кажу нам устави и све међународне конвенције, прецеденти и адресе да је СВАКО пред законом – ЈЕДНАК. Да ли? Црној Гори не може бити боље све док се сви људи у својим правима и праву на част и на достојанство не изједначе. А новинари? Потеошна роба која и жуља и сврби и смета. Коме? Па онима чија савјест није чиста.

Узгред Гојко Раичевић памти сваки ударац и псовку и још осјећа и душа му трпи тај неподношљив смрад помјешане мржње и сласти оних који су га тукли. Пребијан је и принудно привођен више пута “и Гојко Раичевић – и новинар” – којем је то име. Да није новинар, можда овог првог (Гојка Раичевића), не би пребијала и иживљавала се над њим полиција. Да је пак ово друго, да је само он: Гојко Раичевић а – да није новинар, можда полиција не би била тако брутална, или би се макар сладила мање.

Бар блаже а и накнада штете за повреду части би била можда кудикамо и правичнија, или чак као она цијена части – Председника Црне Горе.

По свему судећи највећи удес је у томе што је Гојко Раичевић новинар, храбар и честит, наш Црмничанин, наш Србин, све то скупа заједно сублимисано у једну јединствену непокорну цјелину. Пребијање баш тих и таквих је привилегована “дјелатност” свих полтрона оном “најпрвијем” КРАЈЊЕМ НАЛОГОДАВЦУ. Такав је овдје ред. Бити увиђаван – ка њему и с обзиром на све то – ко је он. А новинар Гојко Раичевић својеглав, гласан и бучан. Чак и да напише да је нешто пукло под Горицом. Можда гром или трафостаница или експлозивна направа? Логично? Није? Хапшен је и због свог права на слух.
Све је то негдје у неким тајним тефтерима уредно пописано, регулисано и регистровано. Пред нама остаје само једно једноставно питање – докле? Докгод не буду пред законом и судом сви људи и новинари као пред Богом – једнаких части.

У протеклом периоду, након смјене диктатуре Мила Ђукановића, мијењале су се Владе, министри, судије и савјети, а оно што је остало непромјењено је однос институција према главном уреднику ИН4С.