Након договора Путина и Трампа јасно да без Русије нема среће у свијету: Вријеме је да и Балкан осјети правду
ПИШЕ: Томислав Т. Велички
Најава америчког предсједника Доналда Трампа о договору са руским предсједником Владимиром Путином, који се односи на испоруке руског дизела америчком и свјетском тржишту, отвара много шире питање од цијена горива и енергетских интереса. Она поново показује да се највећи свјетски проблеми не могу рјешавати игнорисањем Русије, нити се стабилност свијета може градити против државе која располаже огромним природним ресурсима, војном снагом и значајним међународним утицајем.
Управо је то, чини се, препознао и Доналд Трамп. Свијету су потребни разговори, договори и прагматична сарадња водећих сила, а не бесконачно продубљивање сукоба који на крају највише коштају обичног човјека. Када цијене енергената расту, посљедице осјећају пољопривредници, превозници, привреда и свако домаћинство. Зато је сваки озбиљан покушај да се обезбиједе снабдијевање, стабилност тржишта и ниже цијене вриједан пажње.
Ако се најављена сарадња Вашингтона и Москве заиста претвори у конкретне испоруке и резултате, то би могло представљати важан сигнал да прагматизам ипак може надвладати политику конфронтације. Наравно, тек ће се видјети како ће се најаве реализовати, посебно имајући у виду постојећа руска ограничења извоза горива. Али сама могућност договора између двије велике силе показује колико су дијалог и међусобно уважавање важни за међународне односе.
У том контексту посебну тежину има однос тројице лидера – Владимира Путина, Доналда Трампа и кинеског предсједника Си Ђинпинга. Русија, Сједињене Америчке Државе и Кина спадају међу водеће свјетске силе, а њихове одлуке непосредно утичу на глобалну безбједност, енергетску стабилност, трговину и будућност међународног поретка. Њихови интереси и погледи нису увијек исти, али управо зато је неопходно да постоје канали комуникације и простор за договор.
Свијет би много добио када би се између Москве, Вашингтона и Пекинга успоставили трајнији односи засновани на реалном уважавању интереса, суверенитета и безбједности свих држава. Није реално очекивати да ће велике силе преко ноћи ријешити све међусобне спорове, али јесте оправдано надати се да би њихова сарадња могла смањити опасност од нових ратова, економских потреса и енергетских криза.
За човјечанство би то био значајан корак напријед. Мир није само одсуство пуцњаве. Мир значи да људи могу да живе од свога рада, да породице могу да планирају будућност, да привреда функционише и да се међународни спорови рјешавају за столом, а не на ратиштима. Ако сарадња великих сила допринесе таквим циљевима, онда ће њене посљедице бити важне за све, без обзира на то на којем континенту живе.
Али ако се у свијету заиста отвара простор за нове договоре, онда је вријеме да и Балкан коначно осјети благодети правде.
Наш регион је предуго био простор на којем су се преламали интереси великих сила, док су народи који на њему живе плаћали високу цијену туђих одлука, историјских неправди и нерјешених националних питања. Балкану су потребни мир и стабилност, али не мир заснован на трајном одрицању од историјских права, националног идентитета и легитимних интереса било којег народа.
Посебно је важно да се такви процеси одразе на положај српског народа. Србија има право да се њени интереси уважавају, као што и Срби у Црној Гори имају право на равноправност, очување идентитета, језика, писма, културе и историјског насљеђа. У времену када се говори о новом међународном поретку, било би погрешно да се питања која оптерећују српски народ и даље третирају као нешто што треба одлагати у недоглед.
Најосјетљивије и најважније питање јесте Косово и Метохија.
За Србију и српски народ, Косово и Метохија нису само територија. То је простор дубоких историјских, духовних, културних и државних веза, мјесто српских светиња, средњовјековне државности и страдања које је оставило неизбрисив траг у националном памћењу. Србија Косово и Метохију сматра својим саставним дијелом, што је утемељено и у њеном Уставу.
Међутим, између уставног и државног става Србије и стварног стања на терену постоји суштинска разлика. Управо зато питање Косова и Метохије не може бити сведено на формалне изјаве и декларативно понављање ставова. За српски народ је од посебне важности да се створе услови за стварно остваривање права Србије и Срба на том простору, за повратак прогнаних, безбједан живот српског становништва, заштиту светиња и имовине и очување српског националног присуства.
У том смислу, идеја о повратку Косова и Метохије у уставно-правни и стварни државни оквир Србије представља циљ који дио српске јавности сматра питањем историјске правде. Али пут до таквог исхода захтијева озбиљну дипломатију, међународне гаранције, политичку истрајност и рјешење које ће обезбиједити трајан мир и сигурност за све људе који живе на Косову и Метохији.
Не може се очекивати да ће се историјске неправде исправити саме од себе. Исто тако, не треба потцјењивати ни снагу стрпљиве дипломатије, промијењених међународних околности и нових односа међу водећим свјетским силама. Ако се буде стварао простор за договоре који уважавају суверенитет, међународно право и легитимне интересе народа, онда ни питања која су данас проглашавана нерјешивим не морају заувијек остати изван дипломатског процеса.
Црна Гора у свему томе има посебну одговорност. Она не треба да буде простор у којем се продубљују подјеле, већ држава у којој се поштују историјске везе, права и достојанство свих народа који у њој живе. Односи са Србијом, положај српског народа и однос према Косову и Метохији не би смјели бити предмет политичког надметања, већ питања која захтијевају озбиљност, одговорност и уважавање стварности.
Управо зато евентуално приближавање великих сила и смањење међународних тензија треба посматрати и кроз могућност отварања простора за праведнија рјешења на Балкану. То не значи да ће Москва, Вашингтон и Пекинг аутоматски подржати сваки српски национални интерес, нити да се њихови договори могу унапријед тумачити као гаранција за промјену стања на Косову и Метохији. Али значи да је за Србију важно да пажљиво прати промјене у међународним односима, води активну дипломатију и истрајно заступа своје интересе.
Правда не смије бити привилегија великих, већ начело које важи за све народе и све државе.
Ако се у свијету заиста буде градио поредак у којем су дијалог и договор важнији од притисака, а узајамно уважавање важније од покушаја политичког понижавања, онда би и Балкан могао добити прилику да изађе из зачараног круга сукоба и историјских спорова. За српски народ то би значило могућност да се његова права, идентитет, историјско насљеђе и државни интереси коначно разматрају без двоструких стандарда.
У томе је и шири значај односа Русије, Сједињених Америчких Држава и Кине. Ниједна сила сама не може гарантовати праведан свијет, али њихова сарадња може отворити простор за стабилније међународне односе. Ако се такав простор искористи за смањење сукоба, економску стабилност и поштовање легитимних права народа, корист би могла бити далеко већа од једног договора о испоруци горива.
Можда је управо то најважнија порука овог тренутка: свијет не мора заувијек бити заробљен у подјелама и сукобима. Али ако желимо трајан мир, онда он мора почивати на правди, а не на забораву, на договору, а не на наметању, и на поштовању права свих народа, а не само оних који имају највећу моћ.
За Балкан, Србију, Црну Гору и српски народ то би била прилика да се отворе питања која предуго чекају на праведан и одржив исход. А за Косово и Метохију – да се, кроз истрајну политичку и дипломатску борбу, тражи рјешење које ће омогућити стварно остваривање права Србије и сигуран живот српског народа на његовим историјским просторима.
Јер мир без правде остаје крхак, а правда без дијалога тешко постаје стварност. Ако водеће свјетске силе буду имале довољно мудрости да сарађују, онда би и народи који су предуго живјели са посљедицама великих сукоба могли добити прилику за другачију будућност.
